Korona ih je odvela iz NBG na selo: “Spremam drva, nadam se drugom talasu na jesen”

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Privatna arhiva/Staša Tomić

Milijarde ljudi na svetu u čijim je državama epidemija odnela mnogo života i uništila ekonomiju započeli su da sagledavaju i da se suočavaju sa posledicama. Međutim, postoje oni kojima je epidemija koronavirusa ostvarila životni san.

Život u velikom gradu poput Beograda je, zbog restrikcija koje su uvedene da bi se sprečilo širenje virusa, u nekom momentu postao nepodnošljiv. Svakodnevno su stizale nove statistike o žarištima koja su uglavnom bila locirana u Beogradu, Nišu, Novom Sadu. A iako možda nisu bili direktno povezani, građanima su vesti o brojevima zaraženih i preminulih teško padali. U kombinaciji sa netipčnim životom koji se tih dana vodio, moglo bi se reći da svet nije bio baš idealno mesto za život.

Ali ne svima. Dve beogradske porodice odlučile su da život u karantinu ne provedu tako.

„Shvatili smo kako će izgledati biti zatvoren u stanu, da su nam šanse da se zarazimo veće u velikom gradu i bilo nam je jasno da moramo što pre da krenemo da se pakujemo. U selo smo stigli pet minuta pred policijski čas, a sutradan nas je iznenadio sneg“, kaže za BIZlife portal jedan od organizatora selidbe i glava jedne od porodica Staša Tomić.


Vikendica u kojoj su ove porodice provele svoje karantinske dane i u kojoj planiraju da borave i u narednih nekoliko meseci nalazi se podno planine Rudnik. Prema Tomićevim rečima, kuća je sagrađena pre blizu stotinu godina.

„Tada u kući nije bilo ni vode ni struje, danas stiže samo račun za struju. Sticajem okolnosti u Srbiji su ljudi često primorani da budu off the grid“, kaže on.

Sa vodom su se ipak, malo više pomučili nego sa strujom.

„Vodom se snabdevamo iz obližnjeg izvora iz koga se snabdevaju još tri kuće i to nam je ahilova peta, pogotovu tokom letnjih meseci. Tako da smo primorani da stalno pazimo, merimo priliv vode u bunaru i našu potrošnju“, objašnjava Tomić i dodaje da se događalo da par dana moraju da sačekaju sa uključivanjem veš mašine ili kupanjem.


Ekološka rešenja

Međutim, postoji racionalni razlog zbog kojeg je doneta ova ekološki svesna odluka. Prema Tomićevim rečima, Srbija postaje sve sušnija, a to je zaključio zbog veoma niskog nivoa vode u bunaru.

Ljudi u gradovima o tome jednostavno ne razmišljaju, ali ja to pratim po mom bunaru, i na ovakvom mikro primeru potpuno je očigledno da Srbija postaje sve sušnija. Ovo proleće je bilo pogotovu sušno i naš bunar je kao i prošle godine u jednom trenutku tokom aprila bio na donjoj granici“, pojašnjava.

U tim momentima poseže se za jednim, moglo bi se reći, pomalo netipčnim rešenjem.

„Tada celokupan sistem vodosnabdevanja moramo da prebacimo na kišnicu koju skupljamo sa krova kuće“, govori Tomić.

Osim što su iskoristili priliku da iz grada odu zbog policijskog časa, uslova života u stanu usled takvih okolnosti, oni su se potrudili i da svoj život na selu učine ekološki održivim i da se prilagode novom mestu života.

Zbog želje da u civilizaciju idu samo kada je to nužno, odlučili su da odlazak svedu na jednom nedeljno. Međutim, novi izazov pred njima je bio stvaranje i izbacivanje smeća. U Beogradu, kako kaže, ima utisak da svakodnevno izbacuje po jednu kesu od 60 zapreminskih litara dnevno. Ali u selu važe drugačija pravila.

„Đubre koje čeka nedelju dana da bude odloženo nije nešto čime želite da se bavite i iz iskustva znamo da je efikasnije razdvajati organski otpad koji je kvarljive prirode od ambalaže i ponekad nezaobilazne plastike koja može da sačeka nedelju dana da bude odložena“, govori Tomić.

Zato su, kako kaže, obnovili prošlogodišnji kompost. To je doprinelo tome da su za nedelju dana dve porodice stvarale samo 60 zapreminskih litara smeća.

„I u suštini potrošnju skoro svih resursa smo drastično smanjili osim potrošnje interneta koja je značajno porasla jer svi sada radimo isključivo onlajn“, kaže naš sagovornik.

Kada je u pitanju hrana, nabavljali su je kod lokalnih proizvođača, a hleb su, kako kaže, prvi put mesili. Mali problem im je predstavljalo pravljenje jogurta, jer su imali „dosta neuspešnih pokušaja“.

Kraj „utopijskog načina života“?

Ipak, sa ukidanjem vanrednog stanja, ukinute su i mere zbog kojih se rad svodio na rad od kuće onlajn.

Plan je da se ovih dana vrate u grad, jer neki od njih moraju na posao. Međutim, život na selu se nastavlja. S obzirom na to da škole neće biti do septembra, prema njihovim rečima, trenutno pokušavaju da smisle način da deca sa nekima od njih koji i dalje mogu da nastave onlajn rad ostanu u selu. 

„Mi planiramo da do septembra živimo bar delimično na selu sa povremenim odlascima u grad. Voleo bih da verujem da će nam baza biti ovde na selu. Za sada su nam najveći problem suprugini poslodavci koji očekuju od svojih zaposlenih da se uskoro vrate u kancelariju“, govori Tomić.

U nadi da će se život na selu nastaviti onako kako je to bio slučaj prethodna dva meseca, naš sagovornik kaže da se potajno nada drugom talasu na jesen.


„Koliko god to glupo zvučalo ja se negde potajno nadam drugom talasu na jesen i spremam drva i sve što je potrebno za potencijalnu novu turu boravka na selu. Sada kada mi se bliži kraj ovog, rekao bih, utopijskog života, ne znam kako ću uspeti da se ponovo naviknem na život u novobeogradskim blokovima, kaže i dodaje da veruje da je pandemija čovečanstvu donela razne pozitivne stvari.

„Možda je trenutak da razmislimo o ublaživanju te krive efekta koji kapitalizam ima na planetu. Možda stalni napredak i ekspanzija nije možda najbolja filozofija za opstanak na planeti Zemlji. Ali siguran sam da će se planeta već pobrinuti da nam da do znanja šta i kako treba da radimo. Korona je možda bila samo njeno nežno upozorenje, smatra Tomić.

Izvor: BIZlife/Jelena Jevtić

Foto: Privatna arhiva/Staša Tomić