PITALI SMO PSIHOLOGA: Koliko roditelji treba da pomažu u školskim obavezama?

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Školske obaveze namenjene đacima u današnje vreme postale su i obaveze njihovih roditelja. U želji da deca imaju što bolje ocene, u poteri za uspehom, roditelji često deci pomažu u učenju, pa i umesto njih rade domaće zadatke. Razloge za ovakvo stanje stvari mnogi će pronaći i opravdati u lošem školskom sistemu i tome što deca ne usvajaju dovoljno veština i znanja u školama.

U svakom slučaju, epilog je da su deca sve manje samostalna, a roditelji, pored poslovnih obaveza, pretovareni i domaćim zadacima.

Psihologa Gordanu Mijalković pitali smo koja je prava mera i na koji način roditelji treba da pomažu svojoj deci u učenju i savladavanju školskih zadataka?

Ona smatra da roditeljska pomoć zavisi od uztrasta dece, njihovih sposobnnosti i motivacije za učenje, ali i od obima gradiva i zahteva  učitelja i nastavnika. Pojedini nastavnici direktno zahtevaju angažovanje roditelja u učenju. 

„Na mlađem uzrastu potrebe za pomoći podsticanjem su izraženije, jer većina dece tek uči kako da uči i koliko im je vremena ta to potrebno. Od 5. razreda potrebno je raditi na intenzivnijem osamostaljivanju dece i jasnijem obučavanju deteta odgovarajućim tehnikama učenja“, ističe Mijalković.

Dodaje da sa sazrevanjem i novim razredima ostaje potreba za podsticanjem, nadzorom i ohrabrivanhjem, a ukoliko deca imaju specifične smetnje u učenju ili odrdeđene poteškoće sa čitanjem, pisanjem, pažnjom, koncentracijom, pamćenjem itd. potrebna je konsultacija psihologa. Potrebno je identifikovati prirode smetnji, što opet uključuje i usmeravanje roditelja na odgovarajuće pristupe deci.

„Ono što treba izbegavati i smanjivati je preuizimanje organizacije učenja, podvlalčenje umesto deteta,učenje umesto njih ili izacršavanje njihovih zadataka. Najbolje je proveriti tačnost i kvalitet detetovog rada i u odnosu na to usmeriti i pomoći u skladu sa onim što detet traži i pita“, navodi psiholog.

Poručuje da je pomoć detetu ujedno i prihavtanje neuspeha iili podbacivanja kao prava na grešku. To je ohrabrenje detetu da nastavi dalje i potvrda da slabija ocena nije smak sveta, nego saobraćajni znak koji pokazuje dokle smo stigli u savladavanju znanja.

„Akcenat treba staviti na stabilizovanje radnih navika, a ne na samu ocenu. Ukoliko dete nije motivisano za rad potrebno je povezati sadržaje koje uči sa njegovim primarnim interesovanjima i svakodnevnim iskustvima, u čemu mogu pomoći alternativni načini učenja, kao što su Vikipedija ili Jutjub. Blagotvorni su i razgovor i šetnja u prirodi“, zaključila je Mijalković

 

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay