Priznajem samo autoritet znanja

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: FK Partizan

Savo Milošević je ove godine postao trener Fudbalskog kluba Partizan. Posle igračke karijere, ostao je u fudbalu, obavljao mnoge funkcije i radio u različitim segmentima fudbalske organizacije, ali sada dolazi na specifičnu poziciju ‒ na mesto prvog stratega kluba za koji navija otkad se rodio.

FK Partizan u poslednje vreme prolazi kroz težak period. Navijači nisu zadovoljni rezultatima, malo ih je na tribinama, na kojima, opet, nije baš sjajna atmosfera. Kako vratiti poverenje navijačâ i javnosti ili, ako prebacimo na biznis teren – kako jedna velika firma da povrati poverenje potrošačâ posle teškog perioda?

Ja znam samo za jedno pravilo, a ono važi za sve, bilo da je to fudbalski klub ili kompanija, a to je da mora da poboljša kvalitet proizvoda. To, možda, nije dovoljno, ali je prvi preduslov. Da biste to uradili, morate da popravite proces proizvodnje, da uvedete modernu tehnologiju i slično. Ali to u našim uslovima deluje kao da hoćete „fićom” na Mars, s obzirom na ekonomsku situaciju i želju da uđemo na konkurentsko tržište, a to je Evropa. To je jako teško ostvarljivo, ali je moguće.

Da li je i vaš dolazak deo tog procesa?

Bilo bi stvarno prepotentno da to kažem. Partizan je veliki klub i veliki klub nosi sa sobom i pozitivne i negativne stvari. Možda su u poslednje vreme došle na površinu one koje su bile negativne, što se, naravno, preslikava na rezultat i, samim tim, na kvalitet. Klub koji ima takvu tradiciju nije postao veliki zato što je nešto radio loše. U glavi sigurno imam neke stvari koje bih voleo da donesem i koje bi u određenim segmentima kluba donele nešto dobro.

Dolazak na mesto trenera Partizana ipak je nešto specifično. Gde vi vidite svoju prednost u celoj situaciji?

Kada sam završio fudbalsku karijeru, bio sam u stručnom štabu crnogorske reprezentacije, bio sam direktor mlađih selekcija u Savezu, pa direktor A reprezentacije, u UEFA radim već dugi niz godina. Sa jedne strane, kao fudbaler – vidim određenu stvar, a sa druge, kao neko ko nije na terenu, ali je u fudbalu ‒ drugačiju. Fudbal napreduje iz godine u godinu, ali ono što ja mogu da sagledam šire je zato što sam bio u svim pozicijama, tj. i na terenu i van njega, u različitim oblicima i na različitim funkcijama. Možda je moja prednost to što mogu da ga sagledam iz više uglova, pa je onda i moja procena malo realnija. To se isto odnosi i na stvari koje vi pratite. Jedna je stvar gledati jednu firmu spolja, a potpuno druga kada se u tu firmu uđe. Ja sam u tom procesu proizvodnje u fudbalu bio i iznutra, i spolja, i sa svake strane.

Da li je postojala izvesna doza straha ili veća mera odgovornosti u momentu kada ste preuzeli novu ulogu?

Strah sigurno nije. Odgovornost ‒ apsolutno. I to odgovornost i sa profesionalne i sa ljudske strane, jer sam navijač Partizana otkad znam za sebe. Ja sam već znao kako stoje stvari i spolja i iznutra i, kao što sam i pominjao u medijima, situacija sa samom ekipom bila je alarmantna sa psihološke strane. Jedna stvar je kvalitet, druga stvar je stanje na tabeli, treća stvar su očekivanja navijača, kluba, medija, a četvrta mentalno stanje svakog fudbalera i ekipe u celosti. Ja sam u tom momentu to gledao kao izazov. Mislim da se ljudi dele na dve grupacije upravo prema načinu na koji reaguju na određeni problem ili životnu situaciju. Jedna grupa to shvata kao izazov, a druga kao breme. Veoma je bitno od početka znati kakvo je stanje, kako biste znali kako da reagujete. Ne smete sebe u bilo kom momentu da dovedete u zabludu, koja je, inače, i najopasnija stvar u životu, i situaciju morate posmatrati, što naš narod kaže ‒ najcrnje što možete.

Dakle, prihvatili ste izazov?

Ako dolazite do toga da prihvatate izazove ili ih ne prihvatate, onda je to stvar kalkulacije. Onda spadate u onu grupaciju kojoj je to breme i mislite da li ćete tu prepreku da preskočite ili nećete. Vi, ako imate u sebi elemente lidera, onda se postavlja samo po sebi da ćete situacije gledati kao izazove. Lider je taj koji treba da vodi i ne treba da ima strah od bilo čega. I sama reč u osnovi objašnjava funkciju osobe koja sebe hoće ili tu osobu ljudi smatraju liderom.

Šta čini lidera? Da li ga stvara tim, što je tipično za sport, ili je, možda, obrnuto?

Prva stvar koju taj čovek mora da ima jeste autoritet. Postoje razne vrste autoriteta, a ja priznajem samo jedan, a to je autoritet znanja. Na osnovu toga bih birao lidera u bilo kojoj sferi.

Lider mora da se rodi. Ono što može ekipa jeste da ga prepozna. U našem fudbalu vi imate kapitena, koji se određuje na osnovu statistike, koliko je godina i koliko utakmica odigrao u klubu, a postati lider ekipe je druga stvar. U ekipama se to brzo iskristališe. One ekipe koje nemaju lidera u kratkom periodu uđu u problem. Neke ekipe imaju i dva ili tri lidera, ali to je ritual koji se dešava spontano i ne možete ga napraviti. Na to ne može da utiče ni „klupa” ni neko u klubu, taj koji je lider ‒ on je rođen za to.

Ko su, na primer, lideri u fudbalskom svetu?

U svim delovima fudbala ima lidera, ali jedini koji su uspešni i poštovani od strane cele fudbalske porodice jesu oni koji imaju autoritet i znanje. Pep Gvardiola je najveći ili jedan od najvećih trenera današnjice. On ima ogroman autoritet, bio je veliki igrač, a sada je još veći trener. Taj svoj autoritet je gradio godinama stručnim znanjem i dobijao je potvrdu kroz rezultate. A drugi primer je Dijego Armando Maradona. Najveći fudbaler na svetu se i dan-danas bavi trenerskim poslom. Da li znate koga on trenira? Gde trenira? Ne znate. Pretpostavka bi bila da Maradona, kao najveći na svetu, ima fudbalski autoritet, ali on ne postoji zato što nema autoritet znanja. Ima u fudbalskom znanju, ali ne i u trenerskom. Zato, bez obzira na to čime se bavite, morate da imate znanje u tom poslu, koje mora biti zaokruženo rezultatom. To važi za svaki posao na svetu. Ne možete da postanete direktor velike firme bez znanja i godina sticanja iskustva. I ne možete da stignete na neku rukovodeću poziciju naprečac, već samo znanjem.


______________________________________________________________

Fudbal kao veliki biznis

„Fudbal je sad treći biznis u svetu. I to nije slučajno. On proširuje svoju bazu, igra se svuda ‒ to je jedna fudbalska strategija i UEFA i FIFA, a onda sledi stručan rad. Vi možete da ubedite bogate ljude da uđu u fudbal, ali onda morate i da ih ubedite da ostanu. Ne samo da ostanu već da svake godine dolaze novi, da taj proizvod svake godine raste i da njegova vrednost raste”, kaže Milošević.

_____________________________________________________________

Poznati ste po tome da ste uvek spremni da iznesete svoje mišljenje. Da li i to čini lidera? Da li lider uvek mora da kaže svoje mišljenje? I zašto u poslednje vreme ne vidimo naše „domaće” lidere u javnosti?

Vrlo je prosto. To više nema težinu i nema svrhu, i to zbog informacija koje se danas nude stanovništvu. Ta rečenica ili pet rečenica koje pametan čovek ima da kaže biće pregažene u moru besmislenih rečenica koje slušate svaki dan. Morate da imate u vidu da će 95 odsto onih koji primaju informacije radije primiti informacije od ovih koji su u raznim rijaliti programima i njih uopšte ne zanima šta će reći neki autoritet iz oblasti matematike, na primer. I onda mediji idu linijom manjeg otpora, jer i oni žele da prežive.

Kad je takva situacija, ja nemam potrebu da bilo šta kažem i odavno nemam potrebu da budem u medijima, osim kad je to zbog posla neophodno. Izgubio sam iluziju da mogu bilo šta da promenim kada je u pitanju neka globalna slika i shvatio sam da mogu da menjam sebe i taj uži krug ljudi oko sebe, kao i stvari kada je u pitanju moj posao. Ja sam bio u zabludi kada je reč o javnom istupanju i ukazivanju na neke probleme i bio sam u zabludi da mogu da utičem da se nešto promeni. Jedina promena koja može da se desi jeste ona od vrha. To važi za državu, važi za sistem, važi za firme, važi za sve. Kada u državi na vrhu budu bili ljudi koji zaista žele da promene neke stvari, oni će to tako organizovati kroz instrumente države, a onda mi, „dole”, možemo da im pomognemo u tome. Kada sam javno istupao i govorio, jedni su rekli da sam hrabar, drugi da sam budala. Ono što ni jedni ni drugi ne znaju jeste da sam ja znao kada sam bio budala. U redu je biti budala ili u zabludi kada imate 25 ili 30 godina, ali posle četrdesete ‒ više nemate opravdanja.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: FK Partizan

Piše: Milovan Miličković