Trend na radnom mestu: Malo poslovnih izazova, mnogo depresije

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Piše: Sanja Dutina, www.psihobrlog.com

Mnogi zaposleni se žale da imaju previše posla. Ali, šta kada na radnom mestu vlada monotonija?

Francuz po imenu Frederik Desnar toliko se dosađivao na poslu, da je 2016. godine odlučio da tuži svog poslodavca, kompaniju „Interparfums“, tražeći 36.000 evra zbog posledica depresije izazvane dosadom. Na pitanje postavljeno na popularnom domaćem forumu koje glasi – „Kako prekraćujete dosadu na poslu?“ neko je odgovorio: „Moja prijateljica koja je radila u državnoj službi kao referent za ne znam već šta, nosila je trenažer koji je držala ispod stola i oblikovala noge dok čita roman“.   

Prema dostupnim podacima, jedan od četvoro zaposlenih, bilo u privatnoj ili državnoj firmi, dosađuje se na radnom mestu. Ovo je interesantan podatak imajući u vidu da najčešće slušamo o pretrpanosti poslom i prekovremenom radu, dok će dangubu retko ko priznati. To potvrđuju i istraživanja – druga po redu emocija koju zaposleni najčešće potiskuju jeste dosada, i to odmah posle besa.

Iako će pomenutog člana foruma mnogi olako osuditi, činjenica je da dosada malo kome prija. Obično je neprijatna, stvara nervozu, radno vreme deluje beskrajno dugo, a sve to treba prikriti od nadređenih, pa i kolega.  I šta u tim slučajevima ljudi obično rade? Vođeni starom  maksimom „radio, ne radio – svira ti radio“ prebijaju vreme igrajući Minecraft, Bubble shooter, besumučno vrteći klipove sa Youtube-a ili krišom gledajući serije. Sve kukajući na previše posla, podrazumeva se.

Prema savremenim shvatanjima, ova iskustva više se ne povezuju samo sa nedostatkom radnih zadataka ili sa jednostavnim, mehaničkim i rutinskim poslovima. Nije, dakle, dosadno samo na pokretnim trakama u fabrici. Trend povećanja dosade na poslu poslednjih decenija je globalni fenomen, bez obzira na vrstu delatnosti.

„Sastanci me ubijaju. Ne zbog rada, već zbog besmislenosti. Sedimo po dva sata, svi se utrkuju u pametovanju (uglavnom da bi se dodvorili šefu), „kreacije“ pljušte na sve strane, a rezultata nigde. Sa ovih seansi izlazim iscrpljen kao da radim u rudniku“, rekao mi je nedavno kolega zaposlen u jednoj ovdašnjoj korporaciji.

Ovakvih slučajeva svakako nije malo. Pretrpanost informacijama, nepotrebni i beskrajni sastanci i tehnološka automatizacija radnih mesta, učinili su da posao postane suviše predvidiv i neinventivan, unapred sveden na određenu formulu bez mnogo odstupanja i iznenađenja. Čak se i posao pilota opisuje kao „sati dosade uz nekoliko sekundi panike“.

Danas je popularno i društveno poželjno težiti konstantnom psihološkom rastu i razvoju. U tom smislu, nije dovoljno da posao predstavlja samo izvor zarade i rešenje egzistencijalnih pitanja. Zaposleni od svog radnog mesta očekuju mnogo više: intelektualnu stimulaciju, autonomiju, smisao, značenje, ispunjenost, pa zašto ne i – zabavu.

Ako su zaduženja raznovrsna, ako zaposleni prepoznaje njihov značaj, poseduje samokontrolu i redovno dobija povratnu informaciju o svom radu, manja je verovatnoća da će mu na poslu biti potreban trenažer za noge ili dobar roman. Takođe, „smor“ će umanjiti okruženost zanimljivim kolegama, ali i okruženje koje omogućava slobodu u organizaciji vremena, uključujući i odlazak na pauzu.

Dosada dakle može biti proizvod karakteristika radnog mesta, ali i lične sklonosti ka dosadi. Određene karakteristike ličnosti utiču da nam posao brzo dojadi. Istraživanja pokazuju da dosadu na poslu češće osećaju ličnosti koje karakteriše nizak nivo savesnosti, a visok nivo društvenosti i otvorenosti ka novim iskustvima. Zanimljivo je da ovaj tip ličnosti takođe više vrednuje eksterne aspekte posla u smislu zarade, u odnosu na to koliko ih posao sam po sebi ispunjava.

Monotonija na poslu sigurno nije bezazlena i povezuje se sa mnogim nepoželjnim ponašanjima zaposlenih, koji ostavljaju loše posledice na kompaniju. Pored nezadovoljstva poslom, utiče na „turnover“, smanjenu radnu efikasnost, absentizam. Rezultati mnogobrojnih istraživanja jednoznačno pokazuju da je povezana i sa depresivnim raspoloženjem koje traje satima nakon napuštanja radnog mesta. Ova veza se javlja isključivo kod onih zaposlenih kojima posao predstavlja važan ili centralni aspekt života, koji se poistovećuju sa svojom profesionalnom ulogom.

Prema teoriji samodeterminacije, ljudi imaju potrebu za izazovima, za rastom i razvojem. Dosada na radnom mestu može da znači da se posao doživljava kao beznačajan i neizazovan, zbog čega gubi bilo kakvu intrinzičku vrednost. Ovakvo iskustvo signalizira da napretka u ostvarenju profesionalnih ciljeva i razvoju prosto nema. Pošto je posao deo identiteta, a raskorak između želje i realnosti naizgled deluje nepomirljivo, javlja se osećaj gubitka kontrole. Depresija je u ovom slučaju – neizbežna.

Međutim, pošto trenutni cilj nije zadovoljavajući, ta ista dosada motiviše potragu za novim ciljem koji će biti privlačniji i značajniji – bilo to promena radnog mesta ili čitanje knjige na poslu. Iz ugla poslodavca i jedno i drugo je pogubno.

_____________________________________________________________

I „Hobit“ rođen iz dosade

Posledice dugoročne dosade su negativne po našu psihu ali i kompaniju, međutim, kratkoročna dosada može podstaći kreativnost. Dosada koju osećate tokom pasivnih aktivnosti poput besmislenih sastanaka povećava kreativnost, i to, što je aktivnost pasivnija, više sanjarimo i postajemo kreativniji. O tome svedoče i neka velika imena. Na primer, Tolkin je jednog leta, kao profesor na Oksford Univerzitetu, dobio gomilu studentskih radova da oceni, što je za njega bilo veoma dosadno. Kada je naišao na stranicu koju je neki student ostavio praznom, oduševio se: „Savršeno! Ovde nema šta da se pročita!“, izjavio je Tolkin 1968. godine za BBC. „Ne sećam se zašto, ali počeo sam da pišem po papiru ’U rupi u zemlji živeo je hobit’.“ I tako je nastala uvodna rečenica jednog od najčitanijeg dela na planeti.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Pixabay