Htela je da živi mimo svih sistema i rešila je da pođe na put oko sveta

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Privatna arhiva

Po struci profesorka književnosti, po opredeljenju putnica oko sveta. Tako se u jednoj rečenici može opisati i upoznati Snežana Radojičić koja već sefam godina planetu osvaja biciklom, a  nas obične smrtnike ostavlja da joj se divimo, pomalo zavidimo na slobodi i pitamo se kako joj to uspeva? U razgovoru za BIZLife, potražili smo odgovor i na to pitanje.

Kako je sve počelo?

O tome kako je počelo napisala sam knjigu od preko 300 stranica tako da je teško to sažeti u par rečenica. Takve odluke se ne donose preko noći. Mnogo toga je uticalo na tu odluku, ali presudni čas je bio kada sam shvatila da nisam ostvarila svoj san: da pišem i živim izvan svih sistema. O tome sam maštala oduvek. A onda sam u četrdesetoj shvatila da nisam zapravo ni pokušala da ostvarim taj san. Objavila sam dve knjige – prvu kao pobednik na konkursu Matice srpske 1994, drugu u izdanju Narodne knjige 2005 – ali to su dve knjige u dvadeset godina. Nisam pisala, a radila sam u velikim korporacijama – sve suprotno od onog što sam želela. Opravdanja da je život težak, da treba zaraditi i misliti na to od čega se živi bila su samo opravdanja. Nisma imala porodicu, jer nikad nisam želela da je napravim, znači, nije bilo razloga da ne pokušam. Putovanje biciklom je bio logičan izbor jer sam već pravila “turice” njime i jedino u prirodi sam se osećala slobodno. Uz to, to je najjeftiniji način putovanja…

Šta ste sve do sada uspeli da obiđete  i koja je naredna destinacija?

Deo Evrope (Centralnu i istočnu) i veliki deo Azije, plus nekoliko zemalja u Okeaniji.
Nameravam da nastavim na latinoameričkom kontinentu.

Put oko sveta nam izgleda kao skup finansijski projekat, kako da ga priuštimo?

I život izgleda kao skup projekat za nekog Evropljanina ili Amerikanca, dok je neuporedivo jeftiniji za Afrikanca ili Južnoazijca. Sve zavisi od toga šta vam je potrebno za život, odnosno putovanje. Šta i koliko imate, ili šta i koliko sebi možete da priuštite. Hiljade ljudi putuju svetom bez centa u džepu. Ako smanjite ili eliminišete cenu smeštaja (dakle, kampujete i koristite društvene mreže za besplatni smeštaj Couch surfing i Warmshowers), ako nemate trošak prevoza (putujete biciklom, peške ili autostopom), ako minimalizujete trošak hrane (kuvate na gorioniku i hranite se u prodavnicama), onda možete putovati sa par dolara dnevno.
Ja sam prvih godinu i po putovala sa 8 dolara dnevno, posle sam trošila po 20 dolara, u nekim zemljama i po 30-40 dolara, ali uglavnom sam na ispod 10$ dnevno. Kad zaradim, trošom više, logično. Kad nemam, onda preživim i sa jako malo. Nema tu razlike u odnosu na konvencionalni život.

Svakako najintrigantnija destinacija na kojoj ste bili je Severna Koreja, kako biste u nekoliko rečenica opisali tu zemlju i svoje utiske?

Ne mogu da je opišem u nekoliko rečenica. Koreja je veom specifična. Tamo možete da odete samo u organizovanoj turističkoj grupi, imate dva vodiča s kojima ste sve vreme i bez kojih smete da se krećete samo u hotelu. Nema slučajnih susreta sa običnim ljudima sa kojima vi sad slobodno stanete i proćaskate. Sve je kao u muzeju: vi ste vođeni sve vreme i pokazuju vam ono što oni žele da vidite. Ispod toga i između pokazanog, rečenog, možete da naslutite nešto, ali često vaši zaključci budu netačni. Za upoznavanje Koreje propaganda je najveći problem, podjednako strana kao i korejska, jer su oni postali žrtve sopstvene propagande i slike o sebi koju žele da pokažu svetu, čak i kad nema razloga da se nešto krije i lažira. Veoma je sve to komplikovano i ne može se ukratko preneti to iskustvo. naposletku, o njemu sma napisala 300 stranica.

Kako vam uspeva da održite i izdržite tako neobičan način života?

Meni to odavno nije neobičan način života, već moja svakodnevica. Meni je svet ono što je nekome njegova ulica ili njegov grad. Krećem se u njemu komotno, iako ne znam baš šta me čeka iza kog ugla. Što više toga vidite i prođete, to ste više pomerili svoje granice. Evo vam ilustracije: kada ste mali, ulica vam s ečini ogromnom i sa strahom i radoznalošću je istražujete, dok je ne upoznate. kako rastete, tako upoznajete i otkrivate i svoj kvart. Naposletku, svoj grad. Nekome grad postane pretesan, pa ode u veći. A nekome sve te veštačke granice gradova, regija, država postanu preuske, pa počne da ih prelazi, otkrivajući da je i sa one tamo strane isto kao i sa ove, u suštini isto. Ljudi su i tamo dobri, i tamo brinu iste brige, i tamo se bore sa istim problemima kao i mi. I žele da pomognu strancu, putniku, kao što i mi želimo. Nema razlika, osim onih formalnih, u drugačijem jeziku, običajima, boji kože. Svet je nastanjen ljudima. Ljudi su ista vrsta. Ima ih dobrih, što je većina, i loših – koji su srećom u manjini. I to je sva istina o svetu.

Savet za one koji bi hteli da krenu Vašim putem, a li nisu dovoljno hrabri za to?

Ne mislim da iko treba da krene mojim putem. Niko ne treba da krene nečijim putem. Svako treba da nađe i sledi svoj Put. To je i moj savet onima koji se traže – nađite svoj sna i sledite ga. Ne gledajte u druge. Svako ima svoj Put.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva

Piše: Bojana Milovanović

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.