Ljubica Gojgić za BIZLife: Kada je bilo najteže? Najteže je danas…

Treći dobitnik Nagrade „Aleksandar Tijanić“ je Ljubica Gojgić. U obrazloženju Nagrade koja se dodeljuje za borbenost u novinarstvu navodi se da je urednica emisije „Pravi ugao“ na Radio-televiziji Vojvodine  za četvrt veka u novinarstvu stekla prestiž i kredibilitet u javnosti, kao i nepodeljeno poštovanje u profesiji. „Ona danas predstavlja najbolje u srpskom novinarstvu zbog lojalnosti zanatu umesto političkim projektima“, smatra Žiri. Ljubica Gojgić kaže za BIZLife da nikada nije bila u dilemi između lojalnosti novinarstvu i političkim projektima.

– Novinarstvo sam učila od ljudi i na mestima gde pomisao na lojalnost bilo kakvom projektu, osim javnom interesu, nije bila moguća. Smatram da je ta škola bila velika privilegija i svesna sam da današnji mladi novinari ulaze u redakcije u kojima, ponekad, preovladavaju i drugačije vrednosti. Ako smem da posavetujem, posle 25 godina bavljenja novinarstvom, uvek bih preporučila nezavisnost. Projekti nastaju i nestaju a prava novinarska karijera, koja donosi i zadovoljstvo bavljenja poslom, može da traje samo ako nije kontaminirana.

Šta je najveći problem srpskog novinarstva danas? Sloboda, bezbednost, finansiranje…?

– Sve navedeno. Nad profesijom se nadnela „perfektna oluja“ – politički i ekonomski pritisci, užasna materijalna situacija, pretnje bezbednosti novinara. Novinari, nažalost, ne nalaze saveznike u javnosti, u borbi za poboljšanje svog položaja, što smatram dodatnim problemom. Ako građani ne prepoznaju da su im, umesto kvazi medija, potrebni kvalitet, nezavisnost i odgovornost, bitka za bolje novinarstvo teško može da se dobije. Problemi koje vidim nisu samo srpski, i to je još jedna nevolja. Novinarstvo je u krizi u celom svetu, a istraživanja alarmiraju na rastuće pritiske sa svih strana. Živimo paradoks, digitalna era omogućava svakome ne samo da čita, nego i da pravi vesti, građanin, preko Tvitera, može da polemiše s predsednikom države! To zaista ostavlja utisak da slobodu više ništa ne sputava. Ali, dok cveta tih „hiljadu cvetova“ postoji planirano, sistematsko i sistemsko urušavanje onih medija koji su bili simboli profesionalnih standarda i kvaliteta i, kao takvi, imali veću specifičnu težinu od bilo koje vlasti. Nije onda čudo što su se na udaru našli javni servisi i najugledniji dnevni listovi. Kad se obračunate s najvećima, često i pod izgovorom da novo vreme traži nove medije, onda je mnogo lakše zaustaviti i manje.

Očekujete li konkretne pomake od sastanka, trebalo bi da je reč o samo prvom u nizu, predsednice Vlade i predstavnika Grupe za slobodu medija?

– Veoma poštujem napore i istrajnost novinara Grupe za slobodu medija da skrenu pažnju na loše stanje u medijima, kako domaćoj javnosti, tako i evropskim i domaćim zvaničnicima. Poziv da se o tome razgovara s predsednicom Vlade izgledao je kao korak u dobrom smeru i početni znak dobre volje da ste stvari menjaju. Razgovor je najbolje rešenje čak i kada ste nepoverljivi prema drugoj strani i kada niste veliki optimista u vezi s ishodom.

Premijerka je pre nekoliko dana izjavila da „takozvani istraživački novinari“ istražuju imovinu funkcionera I njihove rodbine u skladu sa svojim željama. Nešto ranije, u Briselu, konstatovala je da u Srbiji ima istraživačkog novinarstva, ali ne i objektivnih novinara. Šta je pozadina tih, više nego eksplicitnih izjava?

– Pre svega izgleda kao nerazumevanje suštine novinarskog posla i nesnalaženje s terminologijom. I bilo bi dobro da je problem na tom nivou, jer bi onda bio lako rešiv. S premijerkom Anom Brnabić do sada sam imala veoma korektnu saradnju i zato verujem da ima prostora da se stvari postave na pravo mesto. To bi značilo da se napravi jasna razlika između prava novinara da istražuju teme od javnog interesa, u koje spadaju i podaci o imovini i poslovnim aranžmanima funkcionera, i nedozvoljenog „kopanja“ po detaljima iz intimnog života koji su za svaku osudu. Opasno bi bilo ako je „prelomljeno“ da se prema novinarima zauzme neprijateljski stav ili odnos kao prema političkim protivnicima. Kad kažem opasno, mislim da će u tom slučaju novinarima biti još teže ali da se i takva vlast, dugoročno gledano, upisuje na stranu gubitnika. Nijedan dosadašnji rat protiv medija nije se završio u korist onoga ko ga je vodio.

Zbog, kako su konstatovali, ugroženih medijskih sloboda, Evropska federacija novinara odlučila je da pošalje međunarodnu misiju u Srbiju; Savet Evrope i OEBS poziva da nastave pritisak na predsednika i Vladu Srbije. Kako će se, po Vašem mišljenju, završiti taj apel?

–          Kratkoročno, ništa se neće promeniti. Na duže staze, ukoliko ne bude shvaćen kao dobronamerna opomena i podsticaj na promene, postaće mrlja na imidžu Srbije kao kandidata za ulazak u EU i potencijalni izvor problema s tim međunarodnim organizacijama.

Hoće li Brisel nastaviti da žmuri kada je reč o medijskim slobodama u Srbiji, sve dok bude zadovoljan učinkom Beograda na drugim poljima?

– Koliko čujem od ljudi iz Brisela, onima koji „žmure“ postaje neprijatno jer se javljaju glasovi koji takvu politiku osuđuju. Ima članica EU koje već sada, gotovo otvoreno, poručuju da će na pitanjima građanskih sloboda i slobode medija insistirati do samog kraja pregovaračkog procesa i da neće dozvoliti da Srbija uđe u EU s nezadovoljavajućom ocenom koju, iz godine u godinu, dobija u toj oblasti. Dakle, ako se sada i žmuri, doći će trenutak kada će i ta pitanja stići na dnevni red.

Četvrt veka ste u novinarstvu. Koji period ocenjujete kao najteži za rad?

–          Počela sam 1992. Radila za honorar koji se, u vreme ratova i sankcija, isplaćivao u instant supama i pudingu iz kesice. Bila sam svedok gušenja medija, nasilnog preuzimanja Radija B92 i Televizije Studio B, tadašnjih simbola novinarske slobode. Zbog napisanog i objavljenog ubijen je novinar Slavko Ćuruvija, a nikada nismo otkrili punu istinu o ubistvu novinarke Dade Vujasinović ili Milana Pantića. S druge strane, tih godina je, uprkos teškim okolnostima, među novinarima  bilo više borbenosti, entuzijazma, solidarnosti i vere da je bolje moguće. Ojačani podrškom građana i međunarodnih organizacija, medijski mrak razbijali su lokalni mediji od Subotice i Pančeva, preko Beograda i Niša, do Vranja. Sećam se jedne televizije u Kuršumliji koju je, bukvalno svojim rukama, u svojoj kući, napravio Slavko Sarić. Ti mediji su odigrali ključnu ulogu u borbi građana Srbije za demokratiju 2000. godine. Gde su danas? Gotovo svi su nestali ili se dave u bujici koja je nazivana sređivanjem stanja u medijima po evropskim standardima. Nestala je B 92, a preovlađujući komentar bio je „ionako nije valjala poslednjih godina“. Kada se jedno društvo tako lako odrekne svojih vrednosti, a B 92 jeste bila vrednost, onda ne čudi ni stanje u kome smo danas. Dakle, kada je bilo najteže? Zbog manjka entuzijazma, narastajućeg osećaja nelagode i beznađa i izostanka podrške javnosti, morala bih da kažem da je najteže danas.

Izvor: BIZLife

Foto: Medija centar Beograd

Piše: Nataša Mijušković