Majmunska posla
Za novogodišnji broj BIZLife magazina piše: Aleksandar Stevanović, ekonomista i konsultant
Poznat je prikaz tri Sanzaru majmuna – Mizarua, Kikazarua i Ivazarua, od kojih svaki ili ne vidi zlo ili ne čuje zlo ili ne govori zlo. Iznad njih je nekad i Šizaru, koji ne čini zlo. Tako nam Sanzaru majmuni daju kratak prikaz puta vrline kada to gledamo istočnjačkim očima, dok u našoj zapadnoj civilizaciji Sanzaru majmuni često imaju konotaciju gledanja kroz prste ili čak indolencije. Ima i mafija svoje tumačenje majmuna kao zaveta ćutanja, a postoje i mnoga druga gledišta. Tako sam i ja majmune ubacio u srpski kontekst da bih napravio uvod u svoj utisak o 2019. godini.
U današnjoj Srbiji, Mizaru je selektivan i vidi kada mu se hoće, Kikazaru apsolutno sluša samog sebe, a Ivazaru beskonačno govori. Posledica je da je 2019. godina u Srbiji, barem kada je reč o funkcionisanju svega onoga što zovemo javnom sferom, postala godina sloma komunikacije, dijaloga gluvih, potpune suprotnosti onoga što nas uči Beseda na Gori. Danas se u Srbiji veliča monolog, a i on samo služi da tuđe monologe unizi i da nakon tog fascinantnog očitavanje trunova ili većih oblika sličnog tipa očnih neugodnosti budu uvod u relativizaciju vlastitih balvana. Spremnost da se mašimo za verbalni kamen ‒ potpuna je.
Neko bi rekao: „Pa to je samo jaka i snažna bitka!” Međutim, dijalog to nije. Dijalog nam služi da budemo u stanju da vidimo različite probleme ili različite šanse, da ukrstimo različita rešenja iznošenjem kvalitetnih argumenata i da onda konsekventno biramo najbolja ili barem najmanje loša rešenja. Dijalog i različita gledišta koja se nadmeću, a ne međusobno satiru ‒ put su u stvaranje prosperitetnog društva.
Ako verujemo da ima jedna knjiga, jedno rešenje i jedan problem, promaći će nam koliko je divnih prilika otišlo, a koliko se problema propustilo rešiti na najmanje bolan način. Nećemo biti bolje verzije sebe samih. Zavodljivo je u svetlu svetovne vere u ispravnost samo jednog pogleda na svet govoriti o jalovosti dugih sučeljavanja i konsekventno dugog puta do odluka, a isticati efikasnost monolitnosti. Isto važi kada imamo veru da postoje samo dva ili čak tri mišljenja. Ono što nam deluje najjeftinije na prvi pogled, već na srednji rok ‒ najskuplje je. Najveći zavodnik, skoro poput naših rusalki, jeste škola da postoji samo belo i crno, dobro i zlo, pravda i nepravda, 1 i 0. Binarnost je samo prikriveno jednoumlje.
Kada smo masovno, kako danas jeste u Srbiji u taborima svetovne vere, bez želje da razgovaramo, kada ističemo da je razgovor loš i znak slabosti, kada razgovoru pristupamo jalove volje i beskrajne spremnosti za beg od njega, društvo kao celina pretvoreno je u „Začaranu šumu”, da se izrazim terminima trenutno popularnog imaginarijuma Volta Diznija, u kome su svi u zemlju kojoj se ne vidi nebo, gde se ne zna kada je, kako je i zašto je počelo, ali se zna da je neugodno, jalovo, prilično strašno i, iznad svega, tužno. Iznad svega, kao što zna svako ko je učio osnove psihologije, tugu maskira bes, jer je patrijarhalnom Balkanu neprihvatljivo biti tužan.
Ako bih nešto poželeo u 2020. godini, to je da postanemo malo skloniji dijalogu, da slušamo kada drugi govore, da kažemo kada imamo šta pametno reći i da ne sklanjamo poglede od problema koji postoje. Probleme ćemo prevideti i oni će nas tištati ako zatvaramo oči i gledamo na drugu stranu, rešenja ćemo odbaciti ako se ne posvetimo aktivnom slušanju i pametno doziranom govoru. Šanse će nam curiti kroz prste. Dijalog i artikulisan govor ono su što nas razlikuje od psa, mačke, govečeta, miša ili bilo kog sisara. Stoga je šteta da ne koristimo ono što imamo kao preimućstvo naše ljudskosti.
Srećna vam 2020. godina!
Izvor: BIZLife magazin
