Mile Antić, predsednik Mreže za restituciju za BIZLife: „Država nije dobar domaćin“

Vraćanje oduzete imovine u Srbiji reguliše više zakona. U naturi ili supstitucijom imovina je najvećim delom vraćena crkvama i verskim zajednicama, a biće vraćena i žrtvama Holokausta bez naslednika, na osnovu Zakona koji je stupio na snagu krajem februara. Pre nekoliko dana, Agencija za restituciju osnovala je Jedinicu za vraćanje imovine žrtvama Holokausta i donela rešenje kojim su vraćena dva poslovna prostora u centru Beograda, a po zahtevu Jevrejske opštine Beograd. Kako se najavljuje, nova rešenja očekuju se uskoro. Čemu mogu da se nadaju obični građani, 10 godina posle podnošenja prvih prijava za vraćanje nacionalizovane imovine?

Za BIZLife govori predsednik Mreže za restituciju Mile Antić.

– Ukoliko se odmah posle formiranja Vlade Zakon o restituciji iz 2011. izmeni, tako da se, kao i u crkvenom, unese supstitucija svih vrsta zemljišta, svi građani mogu da očekuju realnu restitucijju u narednim godinama, a država i opštine mnogo veće budžetske prihode u narednim decenijama.

Zašto, po Vašem mišljenju, Izmene Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nekoliko meseci nisu stavljene na dnevni red Skupštine, iako je zimus trebalo da se nađu pred poslanicima zajedno sa Zakonom o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta bez naslednika?

– Otpori uređenju svojinskih odnosa, formalnih ali i neformalnih krimi krugova, i dalje su veliki, a njihova težnja da se očuvaju monopoli nad velikom imovinom i onemogući stvaranje tržišta poprimaju sve podmuklije oblike, nakon što je restitucija počela masovnije da se sprovodi. To su i suštinski razlozi zašto smo dobili najpre Zakon za crkve, pa tek nedavno za žrtve Holokausta bez naslednika, a kvalitetnijih i pravih sadržinskh izmena još nema.

Hoće li, konačno, biti političke volje da se popiše državna imovina? Jer, država nema novac za obeštećenje oko milion naslednika, ali ima mnogo nepopisane imovine i dovoljno zemljišta kojima bi oni mogli da se obeštete.

– Elementarna kultura i odlika dobrog i odgovornog domaćina, da uvek zna koliko dece, ovaca, krava, kuća, zemlje i žita ima, u komunizmu i današnjem partijskom sistemu je totalno nestala. Dolaskom ministra Vujovića, ali i otvaranjem poglavlja 32 u pregovorima s EU, građani Srbije dobijaju konačno šansu i nadu da će se neko ozbiljno pozabaviti, po nama iz Mreže, najvitalnijim i apsolutno najvažnijim pitanjem u Srbiji – popisom, svesno i tendenciozno nepopisane neverovatno velike državne svojine. Svi oni koji su zaduženi za popis,već više od 25 godina sve su uradili da se imovina ne popiše. Kao nepopisana, idealna je za dalju uzurpaciju, ali i krađu. U Knez Mihajlovoj broj 5, Robna kuća TA-TA porodice Radojlović, iako u državnoj svojini, još je neosnovano upisana na Robne kuće Beograd, dok na drugom kraju, u Pariskoj 20, pod šatorom, uzurpatori nesmetano izgrade objekat, opet na državnoj ali i privatnoj svojini. Dokle god postoji takva “sakrivena” državna svojina u srcu Beograda, sa kojom svako može da radi šta god hoće, nije teško zamisliti šta se dešava sa nepopisanim državnim njivama i drugom državnom imovinom. Njive možda i možemo obići, dok nepreglednih šuma, bar prema zvaničnim podacima, ima 1, 370.000 hektara u državnoj svojini.

Ko koristi politički vakuum za uzurpaciju imovine prijavljene za vraćanje?

– Upravo uzurpatori i korisnici državne svojine kojima odgovara da je što duže besplatno koriste i od toga ubiraju ekstremne profite i, uz korupciju nekoga u vlasti, u zgodnom trenutku, daleko od očiju javnosti, prisvoje ili narodski rečeno, opljačkaju.

[preporucene_vesti ids=“228491″]

Koliko je Zakon o ozakonjenju, donet krajem prošle godine, u suprotnosti sa Zakonom o vraćanju imovine i obeštećenju?

– Zakon o ozakonjenju je i donet s ciljem da se ozakone kriminal, bezakonje, uzurpacija i pljačka državne, ali i privatne svojine. Kako smo i upozoravali, bespravna gradnja je dobila vetar u leđa, i po starom dobrom populističko-komunističkom metodu, zamajavajući obične građane da će uspeti da neku svoju minimalnu gradnju uvedu u zakonske okvire, masovni i najveći nelegalni graditelji i uzurpatori – pre svega opštine, Republika, javna preduzeća… koje kontrolišu oni u prethodnim i sadašnjim vlastima – najveći su korisnici ovog zakona i njihovi profiti su višestruko uvećani. Po definiciji, na štetu države i njenih građana.

Gde je granica između divlje gradnje pre stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju i posle njegovog donošenja?

– Divlja gradnja, kao i divlji zakoni, kakve su i pojedine odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, a koji su u suprotnosti sa načelom prioriteteta naturalne restitucije, ne mogu da budu primenjeni tamo gde se potražuje oduzeta imovina. Problem je to što se od oduzete imovine od preko 2,3 miliona građana, za restituciju javilo nešto manje od 400 000 naslednika učesnika u postupcima, što znači da će ogromna državna imovina ostati na milost i nemilost uzurpatorima čiji su apetiti sve veći. To je još jedan od razloga zašto insistiramo na uvođenju supstitucije za sve vrste zemljišta.

Šta i koliko čine nadležne državne institucije u sprečavanju uzurpacije i ozakonjenja imovine koja se potražuje?

– Kao i ranije, inspekcije uglavnom ništa, ili kozmetički malo, kako bi se stvorio privid njihovog postojanja. Druga je priča sa pravobraniocima koji, u slučaju korupcije i pritiska, negde i ne smeju da rade svoj posao. Dobar primer za to su pritisci i pretnje koji dolaze od onih koji dokazano neodgovorno gazduju i ne popisuju poljoprivredno zemljište u državnoj svojini, a sede u resornom ministarstvu.

Hoće li, i kada, Brisel naterati Srbiju da vrati imovinu na koju vlasnici i naslednici čekaju sedam decenija?

– Otvaranjem poglavlja 23 i 24, građani Srbije dobili su jedinstvenu priliku da uz pomoć EU pomognu ili, bolje rečeno, nateraju domaće političare da urede sopstvenu državu. Naturalnu restituciju smo identifikovali kao jedini efektivni i efikasni proces koji je uspeo da uzurpacije, beskrupulozni kriminal i korupciju sa državnom svojinom razotkrije, ispravi i, na taj način, jedini pošalje poruku – da se zločin ne isplati. To je, na žalost, u suprotnosti s onim što građani doživljavaju pred drugim institucijama uprave ili pravosuđem. Međutim, iako najefikasnije oruđe građana u borbi protiv kriminala i korupcije, naturalnu restituciju sprovode Agencija za restituciju, Ministarstvo finansija i, u krajnjoj instanci, Upravni sud, ali, šta je sa onima koji su za taj posao formirani i dobro plaćeni a nisu ništa uradili ili vrlo malo? Već više od 25 godina Republički geodetski zavod, nesto kraće Direkcija za imovinu, ili, Agencija za borbu protiv korupcije, postoje i rade, a rezultati su porazni. Iskreni direktori tih organizacija bi rekli – skandalozni i očajni. Da ne pričamo o nasleđenom pravosuđu gde, ipak, ima pomaka na bolje, ali je samo po sebi to dugotrajan proces. Svesno smo, tu uključujemo i NVO sektor, prepustili drugima da svojim aktivnim (ne)postupanjem usmeravaju i kanališu kako će teći pripreme za pregovaračka poglavlja 23 i 24, i tu smo došli do veoma zanimljivih zaključaka i detalja. Ali, to je već priča za neke druge prilike.

Izvor: BIZLife

Foto: N1/Printscreen

Piše: Nataša Mijušković