Ministar vidi zlo, ali sedi skrštenih ruku

Piše: Milenko Vasović

Zaglupljenim narodom je lako manipulisati, možeš da mu prodaješ kakvu hoćeš priču: i da je najpametniji, da se svet zaverio protiv njega, i da će povećanje penzija zapravo značiti smanjenje, i da će mu biti bolje sutra iako neće, i da kriminala nema iako se krv lije ulicama a novac krade u džakovima, i da … Možeš šta god hoćeš a taj zaglupljeni rab će verovati.

Svaka vlast, a naročito diktatorska, voli da ima takav narod – “narode moj”. Dobar deo sveta je prilagodio i školski sistem i medije za zaglupljivanje podanika. I niko se protiv toga ne buni. Srbija, na sreću, ima ministra kulture koji je prepoznao da određeni televizijski programi služe za “zaglupljivanje javnog mnjenja”.

Veli ministar kulture da su rijaliti programi degradacija našeg morala, jezika i da se prikazuje telesna i “jezička” pornografija.  Da taj sadržaj nije dobar za formiranje i negovanje dobrog ukusa.

Ali, u Srbiji ne mogu dva dobra zajedno, isti čovek bez pardona kaže da on ništa nije uradio da se to zaustavi. Veli, nema ovlašćenja. Kakva su ovlašćenja potrebna ministru da se bori protiv nekulture, prostakluka, pornografije, protiv zaglupljivanja. To je obaveza svakog pristojnog čoveka.

Ne možeš gledati da gori pozorište i čekati da neko drugi zove vatrogasce. Jer nije tvoja nadležnost. Ministar i jeste tu da prepozna pojavu, ali i da štiti i predlaže mere. Ne može se tako komotno reći to je zlo, a ja nisam uradio ništa da ga zaustavim jer nemam ovlašćenja.

Šta da je naleteo na grupu terorista, da li bi okrenuo glavu jer to nije njegova nadležnost. Ili bi alarmirao čitavu državu. Gospodine ministre, u vašem resoru teroristička grupa su rijaliti programi. I oni su štetni jednako kao i teroristi na ulici, ako ne i štetniji. Teroristi će opljačkati, porušiti, ne daj bože nekoga ubiti, a rijaliti ubija narod u pojam. Zaglupljeni narod je osuđen na propadanje, od takve skupine nema ideja, inicijativa, kreacije. To je kao kolektivna lobomotomija.

Niko od ministra ne očekuje da lično uđe u rijaliti, da vitla i  rasteruje napućene i napaljene. Ali ministarstvo može da pokrene inicijativu da se ovi skaradni programi prikazuju samo u sitne sate. Tako se radi u zemljama u kojima se vodi računa o mentalnom zdravlju nacije. Na taj način država poručuje da  nerad, svađa, pornografija, pa i prostitucija nisu prihvatljiv obrazac ponašanja.

Moglo je ministarstvo da inicira sastanak sa sociolozima,  pravnicima, tužilaštvom, da se iznađe način za suzbijanje ove patologije. Da organzuje sastanke sa ljudima zaduženim za sankcionisanje tih programa i medija. Moglo je da inicira izmenu propisa da bi se delovalo efikasno.

Ne bi se ministar obrukao i da je od vlasnika tih programa i  televizija tražio da se scenario učini društveno prihvatljivim. Da se nekakav edukativni sadržaj ubaci, pa da ti “mučenici”

 i zarobljeni gledaoci nauče nešto. Mada teško je od toga napraviti pitu.

Međutim, zna ministar da vlast baš te televizije koristi za sluđivanje naroda. Te televizije su stubovi režima, a rijaliti je samo deo projekta. Njihovi vlasnici izvršavaju “božji” nalog i moćniji su od svakog ministra. A ministar kulture ne bi da se zamera “božanstvu”.