Mladi srpski naučnik: Pred vratima smo ere u kojoj će svako imati svog robota-asistenta

Jedan od najpoznatijih mladih naučnika regiona Kosta Jovanović za BIZLife govori o robotici kao jednoj od najperspektivnijih oblasti današnjice, o stanju nauke u Srbiji, odlivu mozgova i činjenici da će kroz par godina svako od nas imati svog robota asistenta.

Za Kostu nikada nije bilo dileme da li će upisati Elektrotehnički fakultet i baviti se robotima. Ljubav prema ovoj nauci kao dete je razvijao igrom sa Tranformersima i knjigom ’Čudesni svet računara i robota’ koju mu je baka poklonila za polazak u školu. Želeo je nešto izazovno, kreativno što će mu dati šansu da se iskaže. „Robotika je odličan sklop svih drugih inženjerskih disciplina i od nje se u budućnosti očekuje mnogo. Da biste napravili robota treba da imate najšire inženjersko znanje, od svih oblasti elektrotehnike, automatike, upravljanja, energetike, programiranja, telekomunikacija, do mašinstva i tehnologija, a najsavremeniji roboti pokazuju da su biologija i sociologija veoma značajne za prihvatanje robota u društvu“, priča naš sagovornik objašnjavajući da je robotika puna izazova i potencijala.

Danas je asistent na matičnom fakultetu što smatra posebnim poslom jer pored obrazovnog rada i predavanja, uporedo mora da radi na sebi, napreduje i radi na projektima. Jedan od najdražih delova posla je ’ETF robotik laboratorija’ u kojoj sa profesorom pokušava da nađe zanimljive zadatke za studente. Jedan od njih bio je ’Ecce robot’ na kojem se radio od 2009. do 2012. godine. To je bio veliki evropski projekat, finansiran od strane Evropske unije. „Radili smo ga u saradnji sa Tehničkim fakutetom u Minhenu, Univerzitetom u Cirihu, Univerzitetom iz Engleske i sa francuskom kompanijom Robot studio. Ideja je bila da se napravi robot koji ne samo po svom izgledu podseća na čoveka već i po načinu na koji utiče na njega. Ta ideja je bila marketinški dobro propraćena. Bio je predstavljen na prestižnim svetskim sajmovima i dobio je mnoge ozbiljne nagrade. To je pravac istraživanja koji radimo, bioinspirisana robotika. Veoma je bilo zanimljivo osmisliti kako će se upravljati robotom koji ima tako veliki broj senzora i motora“, poletno nam otkriva Kosta.

Kosta je izuzetno ponosan na svoj projekat Dani robotike 2012. godine o kojem se i danas mnogo priča, a na kojem je predstavljen Asimo robot kompanije Honda koji je jedan od najpoznatijih robota na svetu. Asima je videlo preko 10.000 ljudi. Takva dešavanja su izuzetno skupa ali nam je zahvaljujući doprinosima robotici učinjena velika čast. Danas ponosno možemo da kažemo da se Asimo rukovao sa građanima Srbije pre nego sa predsednikom Amerike Barakom Obamom koga je 2014. dočekao na aerodromu tokom zvanične posete Japanu.

Iako smatra da je i u Srbiji trenutno aktuelan evropski trend ekonomski razvijenih zemalja kada je o fakultetskom obrazovanju reč, naglašava da najveći potencijal naše ekonomije jeste input u tehničke fakultete. „Prosečan srednjoškolac koji upiše tehnički fakultet, na primer u Beogradu, je mnogo bolji od svog vršnjaka koji upisuje isti fakultet u Minhenu. Najbolji učenici u Nemačkoj i Americi upisuju ekonomiju, menadžment, prava, medicinu i druge nauke koje im sutra garantuju lagodniji život i komfornije radno mesto. Naša velika prednost je što sa tehničkog fakulteta izlaze izuzetno kvalitetni studenti usled obrazovanja za koje smatram da je i dalje dosta dobro“, objašnjava hvaleći da je u poslednjih nekoliko godina i na ETF uvedeno dosta prakse. I u teškim uslovima uspevamo da održimo korak sa tehnologijom. U tome pomažu kompanije i donatori sa kojima sarađuje. „Takav inženjer, koji je bio dobar srednjoškolac, pa upisao fakultet i dobio dobro znanje, veoma je konkurentan na tržištu i brzo, čak i unostranstvu, se snađe i dobro pozicionira. To je naša prednost.“

Kada je reč o nauci država nema dovoljno sluha, na sistemskom nivou. „Da budem politički korektan reći ću da nam država vrlo malo pomaže, a vi znate na šta ja mislim“, iskren je Kosta. Navodi da se zarada pri izvozu softvera iz Srbije, koja beleži godišnju stopu rasta od 50 odsto, približava cifri izvoza poljoprivrede, koji je naš najveći adut. U takvom sticaju okolnosti obrazovni sistem mora biti dinamičniji kako bi ispratio razvoj situacije. „Pogodilo me je kada je ministar Verbić rekao na ovu temu „…ako bismo poslušali potrebe tržišta mi bismo školovali isključivo programere“. To je donekle tačno, ali to nije razlog da se broj mesta za programiranje ne poveća“, naznačava on.

Još jedan problem sa kojim se susreće jeste prostor na ETF-u. Godišnje upisuju oko 600 studenata, a kad bi se lista proširila za još toliko, Kosta je siguran da bi se svi zaposlili nakon studija. Fakultetski kapaciteti se moraju proširiti jer su prinuđeni da rade u smenama, predavanja i vežbe počinju u osam ujutru i traju do 10 uveče, a kolokvijumi i ispiti masovnih predmeta se održavaju vikendom i koriste se sale drugih fakulteta. „To nije ambijent u kojem želimo da školujemo nosioce razvoja budućnosti. Nije ambijent u kojem treba da rade mladi ljudi koji vrše istraživanja posvećujući se nauci. Potrebna je sistemska podrška“, naglašava Kosta.

Ovo je naročito bitno kada je o brendu srpske robotike u svetu reč, jer imamo odličnu reputaciju. Za to su odgovorni istorijski rezultati poput Teorije nula momenta, akademika Miomira Vukobratovića koji je na tome radio šezdesetih godina i koji je postavio prvu teoriju održanja dinamičkog balansa po kojoj danas hodaju svi humanoidni roboti. Kako Kosta priča naši studenti su ponosni jer na internacionalnim događajima doktoranti i danas pričaju o tome i uče iz srpskih knjiga. Možemo biti ponosni i na čuvenu ’Beogradsku šaku’ Rajka Tomovića, kao i na rezultate instituta Mihajlo Pupin. Tako i danas mnogi sarađuju sa našim inženjerima. „I sada funkcionišemo kao i pre. Mi formulišemo teorijske koncepte i ideje koje se implementiraju u razvijenim tehnologijama poput Japana, Amerike, Nemačke ili Francuske. Neophodna je međunarodna saradnja“, ističe Kosta.

Za inženjere uvek ima posla i dobre zarade, ali kako navodi novac i plate za inženjera nisu ključni faktor. „Više tražimo radna mesta koja će da nam pruže mogućnost da dokažemo da smo sposobni. Reč o tome da radite nešto što je interesantno i da osećate kako napredujete i doprinosite“, sa osmehom nam priča Kosta. Tako robotičkim izazovima nema kraja jer je ta oblast prisutna svuda – od mikro i nano robotike koje doziraju određeni lek kroz krvotok do obolelog organa, do robotskih grupa koje kolaborativno rade složeniji zadatak, robota u hirurgiji, rehabilitaciji, servisnih robota, robota koji idu na Mars, robota u nuklearnoj elektrani Fukušima koji rade u oblastima visoke… Najveći potencijal Kosta vidi u servisnoj robotici. „Pre 25 godina bilo je nezamislivo društvo u kojem svaki čovek ima svoj personalni računar, danas je to normalno. Tako se očekuje vreme kada će svako imati svog personalnog robota kao asistenta. Verovatno na mobilnim platformama sa dvoručnom operacijom.Vidim veliki rad u osmišljavanju aplikacija za njih. Otvaraće se mnoga radna mesta. Roboti nas neće zameniti samo će postati deo našeg života. Oni ne prete ljudskoj vrsti, već treba da nam učine život lepšim i lakšim.“

Potrebno je obezbediti veće plate u nauci, ali to nije primarno, bitnije je obezbediti izazovnija radna mesta za mlade inženjere kako bi mogli da se iskažu. Uvezivanje privrede i nauke ima veliki značaj. „Tu imamo jaz. Akademski svet misli da se privreda još ne bavi pravim razvojem, sa druge strane u privredi vlada mišljenje da se mi bavimo naukom radi same nauke, radi referenci. To se u svetu prevazilazi uz tehnološke inkubatore i centre za transfer tehnologija. Takav jedan centar u Oksfordu ima 80 zaposlenih, informisanih o tome šta se radi u nauci a šta u privredi. Traže tačke interesa. Trebaju nam i lokalne privredne komore“, predočava.

Kako kaže veoma je očigledno koliko kopristi ima od robotike „Jedan robot u privredi u proseku košta oko 30.000 evra, a za uzvrat radi ekonomično, pokriva tri smene, bez pauza, bez trenutaka nepažnje ili umora i sve je predvidivo. Kako voli da se šali jedan naš profesor roboti još nisu pokazali sklonost ka sindikalnom organizovanju. To je dobra investicija. U Srbiji nije dovoljna informisanost kako se sve robot može koristiti i gde. Po statistici svetske robotske federacije godišnje se proda oko 240.000 industrijskih robota na svetu, od čega 100.000 u automobilskoj industriji. Čak 27 odsto se proda u Kini. Pozitivan primer u Srbiji je Fijat sa 1.000 robota“.

Kosta Jovanović se sprema da odbrani doktorsku tezu stoga trenutno ima malo vremena da se posveti privatnom životu, supruzi i omiljenom hobiju košarci. Uz to aktivno radi na izradi Savremene laboratorije za robotiku na ETF-u. „To će biti jedna od naboljih, sve do Minhena. Već smo dobili dva industrijska robota kao donacije. Pomažu nam svi, od velikih kompanija do onih koje su pristale da nam okreče prostor. Pokazalo se da privreda ima sluha i vidi korist, očekujemo da se i drugi priključe.“ To je samo još jedan od Kostinih napora da ubedi mlade da ne idu iz svoje zemlje.

Dolazi novo vreme u kojem će robotika imati primat, stoga se Kosta raduje što će nauka kojoj je posvetio život konačno biti u prvom planu. „Firme nam se na nedeljnom nivou javljaju da im pošaljemo ljude. Mi ne školujemo dovoljno kadrova da podmirimo potrebe industrije. Samo nas pozovu i kažu treba nam deset novih inženjera. Sva predviđanja su da će poziva biti sve više“, zaključuje Kosta ponosno sa osmehom.

Izvor: BIZLife

Piše: Danica Grujičić