Može li se rakijom osvojiti svet

Da li se mi iz nekog razloga stidimo da voćne rakije tretiramo kao strateški proizvod Srbije? Da li se iz nekog razloga ustručavamo da se ozbiljnije i organizovano bavimo izvozom ovog alkohola? Drugi su od prodaje žestokih pića napravili imperije – Škotska, na primer, godišnje proda viskija za oko pet milijardi evra. Ali daleko smo mi od Škota.

U srpskim voćnjacima krije se potencijal za proizvodnju i izvoz rakije u vrednosti taman koliki je i izvoz kragujevačkog Fijata ili smederevske Železare. Nema precizne računice, ali postoje parametri na osnovu kojih se može sagledati sve bogatstvo koje nam je na raspolaganju, ali koje iz nekog razloga ne koristimo.

‒ Na našem tržištu, prema količini voća koje se godišnje preradi, egzistira, što u legalnim, što u nelegalnim tokovima, od 50 do 70 miliona litara voćnih rakija. Potencijal za proizvodnju je znatno veći, jer se dobar deo voća zbog nezainteresovanosti i ne iskoristi. I taj potencijal je između 90 i 100 miliona litara voćnih rakija ‒ kaže za Bizlife Ivan Urošević, predsednik Grupacije za proizvodnju žestokih alkoholnih pića u Privrednoj komori Srbije, inače i sâm proizvođač poznatog „zlatnog toka”.

Najavljeni sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koju čine Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgizija, ponovo je aktuelizovao priču o izvozu voćnih rakija. Naime, prema ovom sporazumu, voćne rakije bi se našle na bescarinskoj listi, što bi omogućilo izvoz na ovo veliko tržište. Inače, izvoz pre svega na rusko tržište do sada gotovo da nije bio moguć, jer Rusija nije imala standarde za voćne rakije. Sada bi se voćne rakije tretirale kao posebna kategorija.

Procena je da se iz Srbije u izvoz plasira oko 2,5 miliona litara voćnih rakija, što u državnu kasu donese oko 15 miliona dolara. Valja napomenuti da trećina tog izvoza završi u Crnoj Gori.

Postoji nekoliko činjenica koje značajno utiču na izvoz ovog napitka. Prvi i osnovni jeste da voćne rakije ne mogu da budu jeftine. Jednostavno, skupa je sirovina od koje se prave, pa prema tome, mora biti skup i proizvod. Zavisno od kvaliteta i vremena odležavanja alkohola, boca ovog pića i ne može biti niža od 12 do 15 evra, a onih „starijih” i 30, pa i čitavih 70 evra. Zatim, potencijalni potrošači nemaju dovoljno saznanja o kvalitetu voćnih rakija i zato je potrebno uložiti i u edukaciju tržišta.

Treći razlog otežane prodaje jeste neorganizovan, pojedinačni nastup srpskih proizvođača, najčešće bez ikakve pomoći države. Proizvođači su bukvalno prepušteni sami sebi. Zašto je to tako malo, ko može da kaže?!

‒ Država bi mogla da pomogne preko svojih predstavništava, ali svi peru ruke, nekako se ustručavaju, kao da se radi o oružju ili kokainu. Proizvođačima pomaže Privredna komora, međutim, to nije dovoljno. Nema zajedničkog nastupa na tržištu, čak i na sajmovima mi smo pojedinačni i nevidljivi, iako jedni drugima nismo konkurencija ‒ objašnjava Urošević.

Sa Uroševićem se u potpunosti slaže i Vujica Zarić, vlasnik „Destilerije Zarić” u Kosjeriću, čije su rakije nagrađivane na mnogim smotrama u zemlji i inostranstvu. Pre tri godine na prestižnom svetskom takmičenju vina i rakija u Las Vegasu Zarićeva rakija od kruške „nirvana” proglašena je za apsolutnog svetskog šampiona. Tada su rakije iz Kosjerića osvojile ukupno pet medalja. Ovom pobedom „nirvana” je obezbedila Srbiji mesto u istorijskim vitrinama čuvenog hotela „Caesars Palace”.

Šta je kuriozitet ovih priznanja? Pa činjenica da rakije nisu otišle u Las Vegas iz Srbije. Njih je o svom trošku, koji nije mali, poslao kanadski distributer i, naravno, trud i trošak su mu se pozlatili.

‒ Nama bi pomoć države u promociji i nastupima na sajmovima bila od ogromnog značaja. Da zajednički nastupamo i zajednički promovišemo naš proizvod i edukujemo potrošače. Dosta bi nam značilo i da država u Srbiji otvori degustacione centre rakije za strane turiste, koji u sve većem broju dolaze u našu zemlju ‒ kaže Zarić za Bizlife.

Inače, iz Kosjerića se godišnje izveze oko 25.000 litara voćnih rakija.

U Srbiji trenutno ima oko 540 registrovanih proizvođača voćnih rakija. Među njima, osim tri velika industrijska proizvođača, ima 4-5 većih destilerija sa godišnjim kapacitetom do 100 hiljada litara. Ostali su manji i njihove mogućnosti za proizvodnju su od nekoliko hiljada do 30 hiljada litara.

U legalnim okvirima na tržište se godišnje iznese od 12 do 15 miliona litara voćnih rakija. I tu dolazimo do najvećeg problema ‒ crnog tržišta, koje se iz nekog razloga toleriše. Procene su da državna kasa zbog nelegalnog prometa alkohola godišnje gubi između 100 i 150 miliona evra. Inspekcijski organi se stalno pravdaju da nemaju dovoljno ljudi da uvedu red. Kao da se iz tih 100 miliona evra ne bi moglo finansirati stotinak inspektora. Ali to je tema za drugu priču.

Na stolu slavnih

Za rakije iz Srbije svet odavno zna. U Nemačkoj su sedamdesetih godina hit u restoranima bili „slivovica i cevapcici”. Najveće količine te „slivovice” stizale su, naravno, iz Srbije. Mnogi pojedinci promovisali su srpske rakije, onako volonterski, u želji da pohvale nešto naše. Tako je, recimo, „manastirka” bila redovno na stolu u porodici teniserki sestara Vilijams, jer je naš Saša Bajin bio Serenin sparing partner.

Takođe, fudbaleri čuvene Barselone su degustirali rakiju „hubert”, proizvedenu u Banatskom Velikom Selu, i bili su oduševljeni. Rakije iz ove destilerije već su pronašle put do kupaca u Sloveniji, Bugarskoj, SAD… A jedan od suvlasnika ove destilerije je Mladen Krstajić.

Svet zna i za „sokolovo oko” i za „žutu osu”, ali tu stazu kojom su krenuli pojedinci treba širiti i pretvoriti u maticu.

Najveći uvoznik arome

Srbija je najveći evropski uvoznik arome za alkoholna pića. Rafinisani alkohol plus aroma i eto jeftinog pića. To vam je ona rakija koja miriše još dok je konobar nosi. Ivan Urošević kaže da ne mora da znači da su ta pića nebezbedna, ali to je, svakako, falsifikat. „To vam je kao kada u restoranu naručite meso, a konobar vam donese šniclu od soje.”

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Pixabay

Piše: Milenko Vasović