Nauka nije bauk
Piše: MSc Tatjana Dudaš, Istraživač pripravnik, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet
Iako žene čine polovinu svetske populacije, jednakost polova do danas nije u potpunosti ostvarena i predstavlja jedan od 17 ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, koji treba dostići do 2030. godine. Prema podacima Ujedinjenih nacija, žene su u pogledu učestvovanja u vlasti, dostupnosti obrazovanja i mogućnosti zaposlenja i dalje u lošijem položaju nego muškarci. Slična je situacija i u nauci.
Globalno, žene čine tek 30 odsto naučnog osoblja, manje su plaćene, teže napreduju i češće napuštaju karijeru u nauci u poređenju sa jednako kvalifikovanim muškarcima. Slična je statistika i na nivou Evropske unije. Iako žene imaju podjednake mogućnosti kada govorimo obrazovanju i čak 59 procenata diplomiranih studenata čine žene, procenat žena opada među studentima doktorskih studija (46 odsto) i zaposlenima u nauci (33 odsto). Penjući se uz lestvice do boljih položaja, zastupljenost žena dramatično opada ‒ samo je 20 odsto žena na poziciji redovnog profesora i na rukovodećim pozicijama naučnih instituta.
Izveštaj o rodnoj ravnopravnosti iz 2017. godine u okviru Evropskog programa za istraživanje i inovacije „Horizont 2020” navodi da su u okviru ovog programa žene koordinirale projektima u 25 odsto slučajeva.
U Srbiji je, ipak, situacija drugačija. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2017. godine, žene su činile 50 odsto zaposlenih u nauci. Na rukovodećim pozicijama u naučnim institucijama ima 38 odsto žena, što je više od evropskog i svetskog proseka. Na obukama za pisanje istraživačkih projekata koje organizuje Evropska trening akademija (EUTA) 62,9 procenata učesnika čine žene, što govori o posvećenosti i ambicioznosti sadašnjih i budućih naučnica u Srbiji.
Srbija nije jedini ovakav primer. U pojedinim regionima, kao što su Jugoistočna Evropa, Latinska Amerika i Jugoistočna Azija, podjednako je učešće žena i muškaraca u nauci. U Boliviji, na primer, veća je verovatnoća sresti naučnicu nego naučnika, jer 62,7 odsto naučnog osoblja čine žene. Još je fascinantniji podatak da se u zemljama sa nižom stopom rodne ravnopravnosti žene sve češće odlučuju za nauku i inženjering (Alžir: 41 odsto), dok u zemljama sa razvijenijim sistemom rodne ravnopravnosti žene radije biraju druge profesije (Švedska: manje od 25 odsto). Ovo se objašnjava time da žene u nerazvijenijim zemljama vide obrazovanje i nauku kao najizvesniji put do finansijskog osamostaljivanja.
Ono što bi se moglo uraditi kako bi se osiguralo prisustvo i bolji položaj žena u nauci jeste osiguravanje ravnopravnosti, uključivanje mentora koji će podržavati mlade žene na početku naučnih karijera, osnaživanje ženskog liderstva, kao i obezbeđivanje adekvatnih uslova i podrške naučnicama za stvaranje porodice. Pre svega, trebalo bi saslušati same naučnice, dati im prostora da podele svoje iskustvo, uvažiti njihove brige i strahove i slaviti njihove uspehe.
Nauka nije bauk. Treba je samo približiti svima, pa i deci, a posebno devojčicama, kojima se odmalena govori da su lepotice, a ne da su, pre svega, pametnice, i koje se odmalena uče da se šminkaju i modiraju, a ne da kodiraju, sastave i rastave sat ili gledaju kroz mikroskop, teleskop ili slično. Naravno, ne treba imati ništa protiv šminke, baš naprotiv, koriste je i naučnice, koje sa šminkom na licu guraju svet napred. Ali nema šminke koja može zameniti prirodan sjaj na licu žene koja svojim umom, veštinama i kreativnošću čini svet boljim mestom i život, makar za mrvicu, lakšim.
Izvor: BIZLife magazin
