NEKI SASVIM DRUGI UGAO: „Šta sam naučila za 4 godine rada u Mekdonaldsu“
Pročitajte o radu u Mekdonaldsu iz ugla bivše zaposlene Kejt Norkvej (Kate Norquay). U tekstu koji je napisala za „Medium“ nećete saznati toliko o najpoznatijem lancu brze hrane koliko o nama kao društvu, predrasudama i aroganciji…
„Od svoje 18. do 22. godine radila sam u Mekdonaldsu, sve vreme tražeći „bolji“ posao. Nikada nisam značajno napredovala, nikada nisam bila menadžer, i nikada nisam uspela ništa bitno da postignem dok sam tamo radila.
U suštini, bila sam apsolutni stereotip o iznurenom radniku u Mekdonaldsu – lenja, „glupa“ i bez inicijative.
Tokom godina videla sam kako se ovaj stereotip odigrava na više načina. Kada kažem nekome da radim u Mekdonaldsu, kasnije me podrugljivo pitaju, „Da li još radiš u Mekdonaldsu?“ ili „Nikada ne bih mogao da radim na takvom mestu.“ A tu su i „ohrabrenja“ mojih prijatelja, „Samo nemoj da se pojaviš na poslu danas!“ (jer to nije pravi posao).
I to se odigravalo i u mom umu. Bila sam očajna radnica, previše spora, smotana i ogorčena zbog okolnosti. Prećutno sam odlučila da sam suviše dobra za Mekdonalds. Stalno sam se opravdavala „Tako je očajan posao, ali potreban mi je novac…“. Bila sam studentkinja koja je marljivo učila i uživala u intelektualnim razgovorima. Nisam bila za taj beskorisni fizički rad.
Nisam bila bolja, i što je još zanimljivije nisam želela da napredujem. Zašto bih se trudila da budem dobra u nečemu što je toliko ispod mojih mogućnosti?
Ali nakon nekoliko godina moj stav se promenio.
Bivala sam sve ponosnija na svoj posao.
Pitala sam se, koja je razlika između Mekdonaldsa i prvih poslova koje su drugi studenti imali? Zašto je moj posao mizerniji od njihovih?
Da li je to zato što je u pitanju velika korporacija? Ne, ima i drugih velikih kompanija.
Da li je to zato što način poslovanja kompanije nije etičan? Ne, ima i drugih…
Da li je to zato što radim u prodavnici brze hrane? Ali ima ih širom grada.
Možda zato što nije intelektualan? Ne, postoji pregršt drugih poslova koji takođe nisu intelektualno izazovni.
Onda sam shvatila.
Posao u Mekdonaldsu smatra se radom za ljude koji ne mogu da rade igde drugde.
Primetila sam da većina početnih poslova (npr. kao kod nas preko studentskih zadruga i sl.), nisu zapošljavali ljude koji su nalik onima sa kojima sam radila.
U Mekdonaldsu su radili ljudi sa hendikepom, gojazni, oni koji nisu smatrani atraktivnima, ljudi koji nisu znali dobro engleski jezik, mlađi tinejdžeri, i mnogo stranaca. Ovi ljudi činili su okosnicu restorana. Bili su poštovani isto koliko i najbolji radnici.
Onda sam posmatrala radnike u lancima kao što su „Starbucks“, „Glassons“ itd, i većina njih izgledali su kao i ja. Belci, u ranim dvadesetim, atraktivni, zgodni, odlično govore engleski jezik. Ako ste belkinja u svojim ranim dvadesetim godina, bićete ismevani što radite u Mekdonaldsu.
…
Mekdonalds nije poželjno mesto, ali moja sramota nije bila to što pravim burgere već to što bi trebalo da budem iznad toga. Zaslužila sam „bolji“ posao.
Shvatila sam, međutim, da je ovaj moj stav odvratniji od sipanja masnog pomfrita. Jer nisam ništa bolja od bilo kog radnika MekDonaldsa.
Nisam pametna kao naš menadžer koji je postao inženjer. Znao je kako da popravi sve mašine tako da nismo morali da zovemo majstora Nisam organizovana kao oni koji treba da odrede koji sastojci idu i u kojoj meri za hiljade mušterija nedeljno, jer znaju da ako zabrljaju, neće morati samo da se nose sa ljutim šefom. Kupci uvek nestrpljivo stoje u redovima, spremni da vikni ili čak prospu piće nazivajući svakakvim pogrdama prodavce jer nisu dobili dovoljno kečapa. Nemam dovoljno strpljenja da se nosim sa tim. Niti sam toliko vredna kao neke moje kolege koje su radile prekovremeno da bi svi dobili svoj burger u ponoć.
To su veštine.
I ako mislite da ste bolji od tih ljudi, zato što radite u nekim drugim firmama, varate se.“
Izvor: BIZLife
Foto: mcdonalds.ru/printscreen
Piše: N.V.
