(Nije još jedna priča o uspehu) Njena knjiga odbijena je 24 puta, evo šta može da nas nauči o neuspehu
Benedikta Cipola (Benedicta Cipolla) spisateljica je i digitalni strateg, koja živi i radi u Njujorku. Pre toga, radila je kao urednik u magazinu oko 10 godina.
Ona uviđa koliko društvo vrši pritisak na nas da prihvatimo neuspeh kao nešto normalno, i koliko takav ekstrem može da bude pogrešan (prenosimo delove priče koja je objavljena na sajtu Quartz.com)
„Na dan kada je moja knjiga odbijena 24. put od strane izdavača, Majkl Felps (Michael Phelps) osvojio je svoju 24. Olimpijsku medalju. Kako je podigao svoju ruku ka nebu kao znak pobede, tako sam došla do dna velike plastične kutije sa sladoledom. Kakva simetrija.
Kao spisateljica, naviknuta sam na odbijanje. I dalje nije lepo osećanje. Ali ono što čini da se osećam još gore je odbijanje američke kulture da pogleda istini u lice – veruje se da neuspeh uvek znači da je sledeći veliki proboj odmah iz ugla.
Neko mi je skoro pomenuo kako je „J.K. Rowling odbijena oko milion puta, i pogledaj je sada“. Ispostavilo se, ipak, da je odbijena 12 puta, a negde piše i 9 puta. Bilo kako bilo, to je svakako manje nego broj odbijanja moje knjige, a daleko manje od milion.
[preporucene_vesti ids=“112057″]
Internet je prepun pisaca koji su se suočavali sa bezbroj odbijanja pre nego što su postigli svoj veliki književni uspeh… Ali, postoji velika rupa u narativu.
„Lako je reći – budi uporan, ne odustaj, ali problem je u tome što to uvek dolazi od ljudi koji su uspeli,“ kaže Stjuart Fajrstajn (Stuart Firestein), sa odeljenja za „Biološke nauke“ na Univerzitetu Kolumbija, i autor knjige „Failure: Why Science Is So Successful“. „Oni pišu mitološki narativ o tome koliko su puta doživljavali neuspeh, i kako su, zahvaljujući upornosti, uspeli jednog dana. Ali to su sve priče koje su došle NAKON uspeha.“
Priče koje govore o neuspehu i uspehu prolaze kroz selekciju. Umesto „slučajnog uzorka“, čujemo ih od ljudi kojima su odbijanja bila samo pomoć na putu slave i bogatstva. Niko ne pita pisce koji nikada nisu uspeli. Možda bi konačno trebalo.
Koliko je odbijanja potrebno pre nego što odlučimo da je vreme da odustanemo?
Još jedan popularni narativ ovih dana jeste da treba da prihvatimo neuspeh ne kao nešto loše, kao neku prepreku, već kao dar koji će nas sigurno voditi do nekog divnog otkrića. Startapovi iz Silicijumske doline ohrabruju svoje zaposlene da
„greše brzo i da greše često.“
Naravno da ne treba da odustanemo na prvi znak neuspeha, i da odmah strahujemo od sledećeg „kiksa“ i da nikada ne rizikujemo. Ali, oba ekstrema vode do pogrešnog puta.
„Ljudi mogu da vam kažu „Samo nastavi da se boriš“ ali to je suviše uprošćeno,“ rekao je Gaj Vinč (Guy Winch), psiholog i autor ideje o „Emocionalnoj prvoj pomoći“. „Neuspeh stvara emocionalnu ranu. Ne možete se povrediti i odmah nešto iz toga izvući. Možete doživeti neuspeh, može da vas boli, možete nešto oko toga da uradite, a onda da izvučete nešto iz toga.“ Imate 4 koraka na tom putu, druga dva su teža.
Setila sam se citata Semjuela Beketa (Samuel Beckett) koju je možda tehnološka industrija sasvim pogrešno shvatila:
„Ko je pokušavao, taj je i grešio. Nije važno. Pokušaj opet. Pogreši opet. Pogreši bolje.“
Beket je nije govorio o neuspehu kao o stepeniku na merdevinama uspeha. Govorio je o nespehu kao o konstantni u našim životima.
Fajrstajn dalje objašnjava: „Beket veruje da je neuspeh obično stanje, realno ljudsko stanje, interesantnije stanje. I Tolstoj ima poznatu frazu u „Ani Karenjini“ da su sve srećne porodice srećne na skoro isti način, ali nesrećne su nesrećne na svoj način. To se odnosi i na neuspeh. Uspeh je lep, ali, zaista, uspete i to je to, dok su neuspesi beskrajno interesantni.“
Fajrstajn kaže da neuspeh može da bude krajnje odredište, u kome nas primorava da živimo sa nepoznatim – što je mesto gde istinska kreativnost često boravi… Kada razmišljate o neuspehu na ovaj način, to može da bude olakšanje. Čini se da bi mogao da bude početak prihvatanja.“
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: N.V.
