Oni govore tiho i nose tablet sa sobom

Pre nekoliko godina u jednoj knjižari „pao sam” na akciju u kojoj se uz „x + 1 knjigu” dobije veći popust. Ta „plus” knjiga bila je „Silicijumska dolina”, nemačkog novinara Kristofa Kezea (Laguna, 2016). Čovek je godinu dana sa svojom porodicom živeo u okruženju biznis umova i najpoznatije biznis zajednice, razgovarao sa ljudima u tim velikim objektima, sa zaposlenima, menadžerima, direktorima, inovatorima. Uvek je drugačije kada knjigu o jednom vremenu napiše jedan novinar, umesto da čitamo romansirane biografije umetnika, političara i, u ovom slučaju, biznismena, vizionara i sličnih. Knjiga sadrži prikaz budućeg društva, onoga što nam ti „vizionari” spremaju, kao i šta, zapravo, znači takozvana disruptivna inovacija i koji je njen cilj. U nekim delovima, priznaću, štrecnuo sam se od tih vizija.

Prošlog meseca HBO je objavio dokumentarac o jednoj kompaniji iz Silicijumske doline koja je proteklih deset godina punila naslovne strane svetske štampe. I o njenom konačnom padu. Radi se o kompaniji „Theranos” i njenoj vlasnici Elizabet Holms, svojevremeno najmlađoj milijarderki na svetu („The Inventor: Out for Blood in Silicon Valley”, HBO).

Kompaniju je osnovala 2003. godine i trebalo je da unese revoluciju u industriju krvnih analiza (disruptivna inovacija). Holmsova je smislila aparaturu, pod nazivom „Edison”, koja će na osnovu jednostavnog vađenja krvi iz prsta napraviti celokupnu analizu klijenta. Ono što je prednost u odnosu na sve druge jeste činjenica da se preko 200 analiza na razne bolesti može uraditi samo uzimanjem krvi iz prsta. Takođe, drastično je jeftinija od klasičnih analiza, a posebna prednost je to što se analize mogu obaviti u bilo kojoj apoteci, pa čak i u tržnom centru. Nakon godina obmanjivanja javnosti, investitorâ, doktorâ, pacijenata, priča je razotkrivena i Holmsova se sa svojim „partnerom u zločinu” sada suočava sa krivičnim optužbama.

Dokumentarac prati tok „akcije”, rad na projektu, stvaranje imperije zvane „Theranos”, prva razočaranja, surovi optimizam, biznis demagogiju i, napokon, krah cele ideje nakon samo jednog članka u „Volstrit žurnalu”, koji je rešio da ispita priču. Na kraju balade, kompanija „Theranos” je za osam godina potrošila preko sedam milijardi tuđih dolara.

Slučaj Elizabet Holms može se posmatrati iz više uglova, a više uglova donosi i više mišljenja o celoj priči. Prvo što vam pada na pamet dok gledate film jeste kako je moguće da takva priča toliko godina opstane, to jest da ostane neotkriveno o čemu se zapravo radi. Pa vrlo lako! Zatvoren sistem (niko ništa ne govori u javnosti, osim top menadžmenta), teror i paranoja među zaposlenima (praćenja, priča o zaveri konkurencije, takozvani unutrašnji i spoljni neprijatelji), kao i šef koji ima dovoljno obraza da bezočno laže javnost. Tu, naravno, imate i društvene mreže, koje su od Holmsove pravile ikonu biznisa.

Međutim, ima još nešto. Holmsova je, čak i kad se cela istina otkrila, iskreno govorila da i dalje veruje u ono što radi. Zapitate se da li je ona samo rođena ispred svog vremena; da li će neko posle toga malo ozbiljnije istražiti celu stvar i napraviti taj „edison”, ali „edison” koji funkcioniše. Da li je trenutno „paljenje na lomači” Holmsove i njenih saradnika odraz ovog nemoralnog, impulsivnog i neobaveštenog društva u kojem trenutno živimo?

Jedan od najpotresnijih delova filma bio mi je deo koji se tiče moje profesije. Sagovornik je bio urednik magazina „Fortune”, koji je prvi napravio priču o Holmsovoj („Devojka sa naslovne strane”). On je praktično na ivici suza pričao o momentu kada je shvatio da je u pitanju prevara i kako su i on i njegovi čitaoci bili nasamareni. Čovek se zapita koliko bi se ovdašnjih urednika postidelo svojih naslovnih strana.

Ipak, na kraju, ostaju činjenice. Da li je Holmsova imala dobru ideju? Jeste. Da li je Holmsova lagala javnost i svoje zaposlene da je ta ideja praktično izvodljiva? Jeste. Da li je Holmsova varala klijente, građane, pacijente? Jeste. Da li je Holmsova lagala investitore? Jeste. Da li je pravila analize krvi i davala njihove rezultate pacijentima i time im, možda, ugrozila život? Jeste. Da li Holmsova pokazuje ikakve znake kajanja zbog onoga što je uradila? Ne.

Takvi ljudi se ne kaju. Nemaju apsolutno nikakvog obzira prema svojoj okolini i tome šta njihovi postupci ili reči mogu da učine drugoj strani. Evo uzmimo još jedan skorašnji primer. Martin Škreli je čovek koga zovu „najomraženiji biznismen na svetu”. On je 2015. godine, dok je bio direktor kompanije „Turing Pharmaceuticals”, podigao cene lekova koji su se koristili, između ostalog, i za AIDS za oko 5000 posto. Tada je izjavio da je „potreba za zaradom sasvim razumna”. On je optužen da je prevario mnoge investitore i koristio svoju drugu farmaceutsku kompaniju „Retrophin” kako bi otplatio svoje privatne dugove i „zaglavio je” u zatvoru na sedam godina. Posle par meseci mediji su preneli da se Škreli u pismu sudiji pokajao i napisao: „Bio sam budala.” Danas mediji pišu da Škreli radi isto, vodi svoj posao, ali iz zatvora.

Ovakvih ljudi, sklonih privrednom kriminalu, u svetu, ali i u Srbiji, sve je više. Traže žrtve da im prodaju priču, izvuku novac ili samo da od sebe naprave neko ime. Ako žele investitora, prodaju maglu o svojoj firmi, obmanjuju javnost, pojavljuju se u medijima sa svojim pametnim tumačenjima stvarnosti, jer „čim je na televiziji, znači da je bitan”. Ako prodaju svoje usluge, kriju se iza titula „konsultanta“, „stručnjaka”, „influensera” i slično. Koriste biznis fraze, kao što je i Holmsova učinila, pa će vam posle prvog neuspeha reći: „Probaj 100 puta i 101. put ćeš uspeti!” ili „I Stiva Džobsa su gledali kao ludaka, pa vidi šta je napravio!” To su oni koji daju svoj najbolji savet, koji će vam, na kraju, upropastiti biznis. To su oni koji vam laskaju. To su, možda, oni u dobrim odelima, sa skupocenim satom i nameštenom frizurom, koji govore tiho i nose tablet sa sobom. U većini slučajeva je već kasno kada shvatite da vas je neko takav obmanuo, obrlatio, prevario. U tom momentu on već prelazi na novu žrtvu, vi se osećate posramljeno, ne govorite nikome o svom poslovnom neuspehu, a on nastavlja da vara na sve strane. Međutim, ako iz cele priče izvučete neko naravoučenije, i to je uspeh.

A šta je naravoučenije? Pa evo jednostavno. Pazite kome verujete u ova vremena. Oslonite se na najbliže saradnike, savete sa strane uzimajte sa rezervom, proveravajte ljude sa kojima imate poslovne sastanke (pa, ljudi, za šta vam služi internet?!).

I još jedna stvar. Pogledajte ovaj dokumentarac ako ste u prilici, jer u slučaju Holmsove priču prenose zaposleni u kompaniji „Theranos”. Dok su svi okolo pravili famu oko ovog projekta, zaposleni su znali šta se dešava. Zaposleni su verovali u ideju, ali su znali da postoje problemi. I to su joj rekli. Kada su shvatili da gazdarica po tom pitanju neće ništa da uradi, a to je već počelo da ima efekta i na spoljni svet, obratili su se javnosti. I gazdarica je zaustavljena.

Niko bolje ne zna šta je dobro za vašu kompaniju od vaših zaposlenih. Nisu vam za to potrebni konsultanti.

Piše: Milovan Miličković, glavni urednik BIZLife magazina  (iz uvodnika za novi aprilski broj )

Izvor: BIZLife magazin