Ovo nije predložak za film
On je iz Niša. Programer je. Prošle godine je njegovu firmu kupila kompanija koja vredi 10 milijardi dolara. Ne, ovo nije predložak za film. Ali priča jeste filmska. Za one koji nisu čuli za njega, Nikola Božinović je Nišlija koji je u svom rodnom gradu pokrenuo malu firmu u garaži, odakle ga je put dalje vodio do Beograda, potom u SAD, a prošle godine ju je prodao za 165 miliona dolara u najvrednijoj IT akviziciji jedne srpske firme ikada. Pitali smo ga da li mu je bilo teško da to uradi.
‒ Vi ste uradili nešto što praktično niko iz Srbije nije. Napravili ste 2012. godine proizvod u svojoj garaži i prodali ga, šest godina kasnije, za 165 miliona dolara. U Americi. Kada vas sada neko pita koji vas je to preduzetnički nerv naveo na te staze, šta biste odgovorili?
Pa verovatno se taj nerv najbolje definiše kao suprotstavljanje liniji manjeg otpora. Konkretno, 2012. godine bio sam na profesionalnoj raskrsnici. Šest godina pre toga pokrenuo sam kompaniju MotionDSP, koja je doživela solidan uspeh, ali sam ja osećao da je vreme za promenu.
Jedna mogućnost je bila da nastavim karijeru u nekoj velikoj kompaniji, kao što je Google ili NVIDIA. U tom trenutku sam već dovoljno dugo bio u Americi i imao sam ponude za odlične pozicije i neki siguran posao. Sa druge strane, ideja o Frameu se javila kao posledica problema koje sam primetio u MotionDSP-u, gde smo se bavili proizvodnjom softvera za procesiranje i poboljšavanje video-snimaka. Shvatio sam da naši korisnici često ne mogu da koriste naš softver, jer je on bio veoma zahtevan sa hardverske strane i za njegov optimalan rad je bio neophodan snažan računar, pre svega, procesor i grafička kartica.
Zbog toga sam počeo da razmišljam kako da korisnicima omogućimo strim našeg softvera u pretraživaču, nešto slično YouTubeu, ali ne samo za gledanje video-klipova nego baš za interakciju sa softverom. Izbor koji sam tada napravio ‒ da započnem novi startap i odbijem neku liniju manjeg otpora ‒ bio je težak, ali iz ove perspektive ispravan.
‒ Svedoci smo različitih preduzetničkih priča i njihove valorizacije u Srbiji, ali pretpostavljam da je u SAD ipak drugačije, odnosno teže. Može li se, u skladu sa vašim iskustvom, porediti preduzetništvo ovde i tamo? Ili je, ipak, preduzetništvo u svojoj osnovi isto svuda?
Preduzetništvo samo po sebi donosi tu dozu nesigurnosti koja se nekad pretvara u preživljavanje od danas do sutra. To nije za svakoga. I svuda u svetu se radi o sličnom procentu ljudi (oko dva odsto) koji imaju sklonosti ka takvom obliku posla. Ono što, ipak, nije isto jesu mogućnosti koje preduzetnici imaju u raznim delovima sveta i kultura vezana za neuspeh mladih kompanija. U SAD, a naročito u Silicijumskoj dolini, na neuspeh se ne gleda na tragičan način. Dok god neko daje sve od sebe, nije smak sveta i da kompanija ne uspe. Ali one firme koje se probiju mogu da naprave prave revoluciju.
Razlike između lokacija su sve manje, tako da, možda, i nema neke ogromne razlike u preduzetništvu i startap mogućnostima u Beogradu i, recimo, Ohaju ili Viskonsinu. Ali Silicijumska dolina je nešto jedinstveno u celom svetu i neki gravitacioni centar biznisa na svim skalama. Takva koncentracija znanja, kapitala, novca i perspektive u krugu od 50 kilometara i pola sata vožnje sama po sebi ogromna je prednost za sve one koji imaju ideje koje mogu globalno da se prodaju i hrabrost da probaju da ih ostvare.
‒ Da li ste, možda, imali ozbiljne prepreke zbog kojih ste hteli da od svega odustanete i kako se takve teškoće prebrode?
Mislim da je jedna od univerzalnijih startap priča upravo ta o preživljavanju u prvim mesecima, kada imate malu reputaciju i kada se grčevito borite za prve klijente, a sa druge strane, trudite se da nekako ubedite druge ljude da vam se pridruže na tom neizvesnom putu. Zato i nije neobično da veliki broj mladih kompanija ne preživi taj rani period. U ranoj fazi Framea supruga i ja smo uložili praktično svu ušteđevinu u nešto za šta stvarno nisam mogao da garantujem da će da preživi, a kamoli da dođe do nekog globalnog uspeha. Ali moj motiv nikada nije bio u zaradi ‒ to je više neki osećaj da si na misiji da nešto tako uradiš i da toliko veruješ da je to moguće da ti drugi poslovi nisu prave opcije. I to je ono što ti daje pravac i motiv. I pored toga što je bilo teških situacija i razočaranja, nijednog trenutka mi nije kroz glavu prošlo da odustanem.
‒ Pretpostavljam da je vaša kompanija, na neki način, vaše čedo. Kako ste se odlučili da prodate biznis? Da li je ta odluka bila lakša s obzirom na to da je ipak reč o strateškom partnerstvu i da ste vi i dalje uključeni?
Prodaja, tj. akvizicija Framea od strane Nutanixa, proces je koji je trajao skoro godinu dana. Toliko je prošlo od mog prvog sastanka za izvršnim direktorom Nutanixa do samog ulaska Framea u Nutanix. Između ta dva događaja odigralo se mnogo stvari i sastanaka na svim nivoima, gde smo imali dovoljno vremena da se međusobno upoznamo sa mogućnostima, potrebama i nađemo idealan model i uslove za zajednički rad. To što Frame ima mogućnost da posluje kao autonomna biznis grupa u okviru Nutanixa i ne odustaje od svoje prvobitne startap kulture sigurno su bili presudni faktori kada je došlo do donošenja odluke.
‒ Kakvi su vam budući planovi? Da li planirate neku novu preduzetničku avanturu? Da li biste mogli sve ispočetka?
Svi moji trenutni planovi su vezani za dalji razvoj Framea, ali i njegovog položaja unutar Nutanixa. Imamo slobodu unutar jednog velikog sistema i imamo odgovornost da napredujemo, da poboljšavamo uslugu i time doprinosimo celom Nutanixu na mnogo višem nivou. To je i dalje na neki način startap i ja i dalje osećam veliku odgovornost za njegov uspeh. Uz to, započeli smo stvaranje regionalnog centra Nutanixa u Srbiji. Zapošljavanje sjajnih inženjera iz zemlje i okruženja jedan je od ogromnih poduhvata u koji smo ušli i drago mi je da je i to posledica originale ideje za Frame. Jednostavno, želim da pružimo priliku mladim ljudima da uče i razvijaju se radeći na Frame platformi, ali i na svim drugim Nutanixovim servisima.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Nutanix/Frame
