Policija nas laže – nismo bezbedni na ulicama

Piše: Milenko Vasović

Dvoje Beograđana lakše je povređeno prošle srede kada je eksplodirao auto izvesnog Ivana Ćirića, koga je ranije policija privodila zbog šverca narkotika i koga su „neki fini ljudi“ već pokušali da ubiju.

Bila je to scena kao iz akcionih filmova, eksplozivna naprava je daljinski aktivirana i auto je eksplodirao u pokretu. Pomenuti Ćirić je teško povređen, a sreća je da niko drugi nije poginuo.

I nekoliko dana ranije u glavnom gradu imali smo ubistvo kao na filmu. Žrtva je bežala, napadač je pucao… leš je ostao na tramvajskim šinama u Ulici 27. marta.

A koji dan unazad, 29. januara dvojica (sumnjivih) mladića su povređena u pucnjavi ispred kluba na Terazijama, dakle u strogom centru Beograda. Tri vatrena okršaja u 10 dana.

Valja znati da je u oktobru, opet na ulici, ubijen Aleksandar Stanković – Sale Mutavi, da je pre njega u Železniku izrešetan Alen Kostić Kubi, da je… ima toga koliko hoćete.

Većina ubijenih su iz kriminalnog miljea i za njih normalan čovek nema nikakvu empatiju. Međutim, upadljivo je nečinjenje policije. Sem što ministar maže oči narodu parolom  „objavljujemo rat mafiji“ mi ne vidimo da se išta drugo događa.

Policija nas kuva kao žabu ubeđivanjem da je sve u redu, da nema razloga za brigu, da su to „lica od ranije poznata policiji“. Sve same stupidarije.

U dnevniku RTS pojavi se neki lik koga novinar predstavlja kao direktora policije, što ovaj verovatno i jeste, i ubeđuje nas kako je kriminal u opadanju, kako procentualno imamo manje ubistava nego druge zemlje, kako ovo, kako ono.

 Ali direktor policije mora i postupcima da umiri građane. Pustite nas  direktore statistike. Zamislite da je ono dvoje ljudi sa početka teksta kojim slučajem poginulo. Ili, zamislite da ste poveli dete u vrtić i pred vama na tramvajskim šinama jedan kriminalac prospe mozak onom drugom. Trauma za ceo život, statistika tu ne pomaže.

Kako je moguće da uprkos silnim likvidacijama na ulicama glavnog grada niko u policiji nije smenjen, niko nije podneo ostavku. Čime se bavi šef beogradske policije?

Zašto nema hapšenja, racija, pretresa stanova, oduzimanja oružja, zatvaranja lokala gde se diluje droga. Zar baš niko nije odgovaran, zar je ovakvo stanje vaš maksimum? Ako jeste, onda skinite uniforme i pripašite kecelje.

Namerno se stvara atmosfera da su likvidacije na ulici uobičajena, gotovo normalna stvar u velikim gradovima. Vidiš leš – zaobiđi, čuješ pucnjavu – nisi ništa čuo, vidiš ubicu – nisi nikog video…

Gledaj svoja posla, sakrij se, ćuti da preživiš, a i ako ne preživiš… To je poruka koju nama nečinjenjem šalje policija. I onda nam u Drugom dnevniku podeli bensedine u vidu procene da građani nisu ugroženi.

Pa zdravlje svakog od nas je ugroženo. Normalan čovek ne može bez brige da posmatra šta se događa. U kakvom okruženju nam rastu deca, šta će od njih sutra biti? Dileri, surove ubice?!

Policija i oni koji malo bolje pamte znaju kakav je Beograd bio ranije. Miran grad. Osamdesetih godina prošlog veka teroristi su ubili turskog ambasadora u blizini Tašmajdana. Ko god se zatekao na ulici pojurio je za ubicama. Takoreći goloruki građani su uhvatili jednog. Znam da ovo nije bilo mudro, ali odslikava atmosferu. Pucnjava na ulici je bila nezamisliva.

Ne treba biti Vanga pa videti da će, ako se ovako nastavi, i nedužni ljudi stradati na ulicama širom Srbije. Tada će policijski šefovi trčati da izjave saučešće. Pustite nas toga, proterajte dilere i ubice sa ulica, ne umirujte nas izjavama u koje ni sami ne verujete.

Izvor: BIZLife