Andrija Milošević: Da postoji definicija kako postati uspešan preduzetnik, svi bi to radili

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Ivan Miladinović, Live production

U intervju za jedan domaći list glumac Andrija Milošević je doslovce rekao: „Svi moramo da radimo više projekata. Mnogo da radimo. Ne smemo da sedimo i kukamo. Kada sam radio i kada nisam, ja sam se trudio da nađem posao. Ovde može da se živi, samo je pitanje koliko ste spremni da radite. Nisam sreo čoveka u Zapadnoj Evropi koji ne radi dva posla. Sreo sam ljude u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj koji rade dva posla. Mora svuda da se radi. Nema nijedne zemlje da se ne radi ništa, a da živite ’top’. Ako takva postoji, da odmah idem tamo da živim.”

Ovaj poznati glumac, komičar i dečji pisac i živi ove reči. Nakon nekoliko godina u kojima se oprobao u ugostiteljskom biznisu, nekoliko filmova i serija, dve dečje knjige koje je napisao, pre nešto više od godinu dana ušao je u prave preduzetničke vode, i to sa pozorištem „Teatar na Brdu”, koji zajednički vodi sa kolegom Viktorom Savićem.

„Teatar na Brdu” je apsolutni hit beogradskog pozorišnog života u protekloj godini. Na sajtu pozorišta često je uz nove predstave stajao znak „Rasprodato”, a potez ovog glumačkog para da otvori kulturnu ustanovu u delu grada koji nije tako bogat ovakvim sadržajima naišao je na opšte odobravanje.

Zato smo sa Andrijom Miloševićem napravili razgovor o tome kako je zadovoljan poslovanjem pozorišta, kako se snalazi u preduzetničkim vodama i šta mu je cilj sa „Teatrom na Brdu”.

Prethodna godina bila je vrlo uspešna za „Teatar na Brdu”. S obzirom na to da se zna da je sala bila puna tokom cele godine, kako ste prošli u poslovnom smislu?

Producentski teatar kod nas je nešto novo i zahteva konstantno prilagođavanje. Mnogo poznatih umetnika privuklo je pažnju i najmlađe pozorište u zemlji je počelo sa radom. Vrlo smo zadovoljni odzivom publike, ali nam tek predstoji vreme velikih izazova. U našem poslu vlada večita borba za opstanak i u institucijama koje su na budžetu, a kod nas koji se finansiramo isključivo sponzorski ili preko fondova za kulturu ‒ još je teže opstati.

Ipak, zadovoljni smo. Uspeli smo da u prvoj godini rada postanemo prepoznatljivi, privučemo umetnike i publiku, animiramo mlade producente, reditelje i organizatore da nam se pridruže i čak stipendiramo jednog mladog reditelja.

Odakle vam ideja da pokrenete priču sa kulturom, i to na komercijalnoj osnovi? Malo je ljudi koji bi se u to uopšte upustili.

Sala je bila renovirana i ljudi iz opštine Čukarica imali su ideju da prave pozorište, pa su pozvali Viktora Savića, a on, zatim, mene, jer je znao da mi je velika želja da imam svoj teatar. Tako smo počeli. Inače sam već 15 godina u nezavisnim produkcijskim pozorišnim vodama, imam iskustvo i praksu na terenu i iz prvih redova, tako da sam ta znanja preneo na jedan novi nivo. Viktor i ja, kao i ljudi iz opštine, imali smo dobar osećaj da ovo može biti dobra priča. Pre svega, za publiku koja živi u delu grada koji nema svoje pozorište.

Kako izgleda poslovna hijerarhija u vašem pozorištu? „Ko kosi, a ko vodu nosi?”

Sve je jednostavno ‒ svako radi svoj posao i ono u čemu smatra da može najviše doprineti. Mi se bavimo idejama, a tu nema hijerarhije ‒ ili je imaš ili je nemaš.

Kakav je krajnji cilj? Šta želite da „Teatar na Brdu” bude za pet ili deset godina?

Regionalni motor za razmenu ideja, stvaranja i realizovanja novih projekata, sigurna kuća za producente, umetnike i finansijere, scena koju će pokretati mladi i još neafirmisani umetnici i svojom energijom privlačiti publiku.

Iako ste umetnik, može se reći da ste sada i preduzetnik. Da li se i osećate tako?

Osećam da sam ostvario jedan svoj san. Imam teatar. Neverovatan je osećaj.

Vi ste dokaz da je moguće biti preduzetnik u kulturi. Šta je potrebno da u ovoj oblasti postanete uspešni?

Iskreno, ne znam. Da ima definicije, svi bi to radili. Ja ovo radim zato što volim, a kada volite, onda i rizikujete.

Šta vam najteže, a šta najlakše pada kada su poslovne aktivnosti u pitanju?

Mi smo konstantno u igri i fokusu. Pratimo kako dišu publika, glumci, tržište. Sve je to teško i uvek je napeto, ali imamo viši cilj i to je gorivo koje nas tera napred.

Da li ste već primetili koje stvari su dobre u srpskom preduzetništvu, a koje loše? Šta biste vi izmenili, koji porez ukinuli i sl.?

Ukinuo bih porez od deset posto na svaku kartu za ovakvu vrstu pozorišta, jer nam trebaju, i to bi bio podsticaj da se otvori bar još jedno slično pozorište. Ovako smo, uz sve ostale izdatke, vrlo opterećeni.

Da li imate neke uzore u biznisu?

Zvezdara teatar nam je nekako uzor, repertoarski i statusno. Poslovno nemamo sa kim da se upoređujemo, jer smo jedino pozorište ovog tipa u zemlji. Još uvek učimo.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Ivan Miladinović, Live production

Komentari 1

  1. jasna

    Baš lepo, odnosno DIVNO. Sve pohvale za trud i negovanje pozorišne umetnosti.