Biznis je kao sport – uđeš u borbu pa šta bude

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Sportski centar Lukić

Školovao se za aviomehaničara, radio razne poslove – od butika, obezbeđenja do pranja prozora na visokim zgradama a ljubav prema sportu razvijala se postepeno. Od srednje škole bavio se raznim sportovima – streljaštvom, tekvondom, aerobikom, boksom. Danas je profesionalni trener koji vodi svoj „Sportski centar Lukić“.  Njegova supruga Marija ima vrlo uspešnu šahovsku sekciju za decu koja posluje u okviru ovog sportskog centra u Beogradu. Njihov primer govori da je moguće napraviti porodičan posao od onoga što voliš da radiš i od toga živeti.

 „Završio sam srednju tehničku školu, za aviomehaničara, ali sam otišao na potpuno drugu stranu, u sport. Streljaštvo sam trenirao 10 godina, uporedo sam krenuo na bodi bilding a onda sam jednog dana video u prostoru gde je bila teretana da postoji i tekvondo, pa sam krenu i na to. Sve uporedo. U tekvondou sam bio prilično uspešan pa sam posle vojske postao pomoćni trener u jednom sportskom klubu na Banovom Brdu a kasnije i osnovao svoju sekciju. I to sam radio uporedo. Osamostalio sam se potpuno 2003. godina i polako počeo da gradim svoj biznis“, priseća se Igor svojih početaka.

Kako je kod njega sve išlo uporedo, tako se uporedo i školovao, pa je radeći u sportu, prvo završio višu trenersku školu a zatim i DIF. Novac mu, kako kaže, nije bio cilj, već isključivo ljubav prema poslu koji radi.

„Uvek me je rukovodila ljubav prema sportu. Motiv da započnem privatan posao nije bio novac. Već sam radio kao samostani trener i u jednom trenutku sam odlučio da krenem samostalno da radim. Novac nije bio na prvom mestu, iako priznajem da finansijska konstrukcija mora da se zatvori, jer drugačije nijedan posao ne može da se radi. Ali svakako su u početku znatno veća ulaganja od dobiti i u konstantnom si minusu“.

Igor navodi da u ovom sportskom centru postoji nekoliko sportova kojima ljudi mogu rekreativno da se bave  – tekvondo, tae bo, boks, kik boks, aerobik, sportska škola za najmlađe uzrasta od tri do 11 godina. Pored toga zainteresovani mogu da se posvete i jednoj posve drugačijoj disciplini – šahu, koji drži njegova supruga Marija u iznajmljenom prostoru nedaleko od sale.

„Supruga drži šah, ali smo odlučili da ih izmestimo odavde jer je za šah potreban potpuno drugačiji prostor. Iznajmili smo zato adekvatan prostor u blizini. Grejanje za sportove gde ste fizički aktivni gotovo da vam nije potrebno ali je za šahiste više nego neophodno pa smo tako shvatili da sala u kojoj su ostali sportovi, kao i svlačionice, zapravo ne mogu imati istu namenu za šah“, smatra Igor.

Prema njegovim rečima početni kapital za bavljenje ovim poslom je neopohodan ali se ne mora početi odmah sa mnogo novca, već se može ulagati postepeno.

„Početni kapital zavisi od mnogo čega, ali ključan trošak je zakup prostora, koji zavisi od površine, lokacije i drugih faktora. Za svaki sport nije potreban isti prostor. Za šah vam je dovoljna prostorija od 30 kvadrata, ali za borilačke sportove  ne možete bez sale od najmanje 50 kvadrata. Plus svlačionica. Manje ne može. U fiskulturnim salama u školama zakup se kreće između 2.000 do 3.000 dinara po satu. Ako tri puta nedeljno imate jednu grupu, to je u proseku 12 termina mesečno, puta 2.000 dinara – je ne manje od 24.000 dinara mesečno, samo za zakup. U taj trošak potrebno je uračunati i nabavku opreme. Ali mislim da se u ovaj posao može ući postepeno, mada ima i onih koi imaju novac, sve srede pod konac i tako krenu. Ipak da sam čekao da se steknu svi uslovi, nikada ne bih došao do ovoga što imam danas“,  priča Igor.

U poslu mu je vrlo važno da sve što duguje isplati na vreme i da na kraju meseca ima čistu savest.

„Meni je najbitnije da se isplati ono što se mora i da na kraju meseca nema dugovanja. Za mene je to ozbiljnost u poslovanju. Najvažnija mi je čista savest, da ne dugujem nikom ništa, pa koliko se zaradi. U svakom slučaju ima dovoljno za jedan pristojan život“.

Smatra da su uslovi na tržištu relativno dobri jer se sve više ljudi rekreativno bavi nekim sportom. Sa druge strane, kaže da se današnji čovek se vrlo malo kreće i treniranje tri puta nedeljno nije dovoljno za zdrav život.

„Danas svi, i deca i odrasli, mnogo sede. Ranije su se deca u bavljenje sportom uključivala kasnije jer su bila mnogo aktivnija, provodili su mnogo više vremena na vazduhu igrajući se sa vršnjacima. Sada su svi na kompjuterima. Danas deca kreću sa sportom i rekreacijom, sa tri, četiri i pet godina. To je nekada bilo nezamislivo i nije imalo potrebe. Promenio se i mentalitet roditelja. Svi smo nekako postali razmaženiji. Kada sam počeo sa privatnim poslom, prva sezona je krenula u novembru, na podu sam imao samo linoleum preko betona i dve male grejalice. I borilačke sportove su svi trenirali bosi. Danas imam i grejanje i strunjače ali većina trenira u čarapama – da im slučajno ne bude hladno. Kako može da ti bude hladno kad treniraš? Ali ako sediš ceo dan u zatvorenom prostoru, nisi aktivan i nisi na vazduhu, imunitet ti slabi i zato se češće prehlađuješ“, smatra Igor.

Za sve koji nameravaju da započnu privatan posao on poručuje da je u biznisu slično kao i u sportu.

„Ako ne uđeš u borbu sasvim sigurno nemaš šansu da pobediš. Ako uđeš, ta šansa postoji. Tako je i sa biznisom – uđi, probaj, daj sve od sebe, pa šta bude. Neko će da uspe, neko neće. Neko će da doživi 100 godina a neko neće ni 30, ali to je život. Ne razumem ni šta ljudi vide u lažnoj sigurnosti državnog posla, naročito u današnje vreme kada se firma preko noći ugasi i ostaneš bez posla. U državnoj firmi je mnogo teže napredovati a da stekneš neki svoj kapital je potpuno nemoguće. U privatnom poslu je drugačije – ako se trudiš, ako si prosečno pametan, što je većina nas, možeš pristojno da živiš. Problem je što neki ljudi nisu spremni da prihvate odgovornost samostalnog posla, jer ne shvataju da sloboda nije anarhija, nego odgovornost“, poručio je Igor.

Izvor: BIZLife

Foto: Sportski centar Lukić

Piše: Tanja Njegomir

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.