Direktor korporacije „Nikola Đuričko“

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Nebojša Babić

Znamo ga kao glumca. Ipak, on je mnogo više od toga. Odnedavno je proširio svoju delatnost. Objavio je knjigu za decu „Dogodovštine jednog Džonija”, a autor je i nove društvene igre „Fudbal”. Više je nego dovoljan povod da sa njim popričamo o tome kako sebe doživljava u tom novom svetu i, naravno, o našoj omiljenoj temi – biznisu.

Da li sebe vidite kao poslovnog čoveka? 

‒ Ne. Ja sam glumac i donekle direktor korporacije „Nikola Đuričko”, ali nisam poslovni čovek u smislu u kome ja doživljavam značenje te reči.

Da li to čime se bavite pored glume, uključujući objavljenu knjigu i novu društvenu igricu, smatrate biznisom?

‒ Ne. Moja kreativnost dolazi iz moje potrebe da se igram, da stvaram, da pravim i kreiram stvari, a ne iz potrebe za profitom. Naravno da neko treba da kupi kartu za moj stendap, za moju predstavu, neko mora da kupi knjigu ili moju igru, ali meni to nije bilo na pameti kad sam te stvari pravio. Biznis, koliko ja znam, da bi bio biznis, mora da donosi profit, a to nije parametar po kojem se piše, glumi ili prave „bord gejmovi”. Ne bih voleo da se ovo shvati kao da nipodaštavam biznis koji prati moj rad i koji mi pomaže da svoje projekte ostvarim, ali samo kažem da meni zarada nije početna ideja.

Koliko se bavite administracijom, papirima, pečatima itd.?

‒ Koliko moram. Sva sreća, imam divnu suprugu, koja je genije za te stvari. Bez nje bih se verovatno izgubio u lavirintima birokratije.

Da li biste više voleli da vas znaju kao uspešnog preduzetnika Đurička ili glumca Đurička?

‒ Više bih voleo da me znaju kao prvog čoveka koji je odbio drugu Nobelovu nagradu za književnost i drugu osobu koja je odbila trećeg Oskara.

Da li si u svojim početničkim koracima u preduzetništvu već primetio da nešto ne štima?

‒ Moje iskustvo sa preduzetništvom je vrlo skromno. Imao sam mali francuski restoran „Bistro 53” i sve smo radili kako zakon propisuje i, naravno, morali smo da izađemo iz tog posla posle godinu dana. Imali smo četiri zaposlena prijavljena radnika i, verovatno, najveći broj zaposlenih na opštini. Nikad nismo dobili nikakav popust zbog toga što smo uredno sve plaćali, prijavljivali i predavali na vreme. Propisi su u velikoj meri u koliziji, pa ste stalno pod utiskom da su moguća razna tumačenja i jedna proizvoljnost u poštovanju i primeni zakona, ali i zakonskih kazni. Sve u svemu, država se prema ljudima koji zapošljavaju druge ljude i koji pokušavaju da razviju neki biznis ponaša kao zla maćeha, koja može po volji i želji da vas blokira, kažnjava i zbog toga ste primorani da podlegnete iskušenju korupcije. Sva sreća, stranim firmama se subvencionišu zaposleni radnici, a domaćim poslodavcima ne. Kako da uspeju domaći preduzetnici da ostvare profit, prijave radnike i budu konkurentni kad država forsira i protežira konkurenciju zarad provizije koju stave u svoj džep?!

 Da li biste ikad zbog boljih poslovnih rezultata u biznisu možda i napustili glumu?

‒ Kao što sam već rekao, ja sam glumac, a to je poziv koji traži celog čoveka, kao što svaki preduzetnik može da vam kaže da posao traži celog čoveka. Možda bi postojala mogućnost da se razvije neki mali biznis paralelno, ali kada bi uslovi za biznis bili korektni i za sve jednaki, a ne da partijski preletači imaju prednost i zaštitu, a nezavisni reket.

 Šta ste mislili o preduzetništvu pre nego što ste se upustili u tu priču, a šta sada mislite?

‒ Mi odskoro živimo u kapitalizmu, za nas je to sve novost. Koliko se razumem u teoriju, trebalo bi da slobodno tržište i preduzetništvo razvijaju inovativnost. Trebalo bi da mi, kao društvo, tu tražimo svoju šansu. Postoji još jedan problem, a to je pitanje ko su, zapravo, uspešni biznismeni u Srbiji. Većina njih je sumnjivim šurovanjem sa vlašću dolazila u povoljan položaj i raspale državne firme pretvorila u svoje vlasništvo. Ljudi su vrlo sumnjičavi prema biznisu jer je kod nas on uglavnom nastao u nekorektnim uslovima. Naravno, ne treba umanjiti uspehe poštenih poslovnih ljudi u Srbiji, koji su rizikovali svoj novac, školovanje svoje dece i uspeli da naprave neku dodatnu vrednost, da zaposle ljude i pokrenu proizvodnju. Njima, u ime društva, treba odati priznanje jer plaćaju porez, plaćaju zdravstveno i socijalno svojim radnicima i dokazuju da vrednim radom, inovativnošću i upornošću može da se ostvari uspeh. Oni su najčešće i društveno odgovorne firme i pomažu svoje društvo usmeravajući svoja sredstva na studenske stipendije i humanitarne akcije.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Nebojša Babić