Kako je udruženje „Naša kuća“ odlučilo da nema više vremena da čeka državu

I ovo je moguće u Srbiji: Nisu čekali državu, stvorili su svoj mirko svet i razvili biznis po ugledu na najupešnije

Pre 11 godina roditelji dece sa teškoćama  u razvoju osnovali su udruženje „Naša kuća“ a njihov početni cilj je bio da svojoj deci obezbede dnevni boravak. Vremenom su osnovali socijalno preduzeće kako bi uposlili te mlade ljude. Proizvodili su papirne kese, kartonsku ambalažu, organizovali kuhinju na točkovima za starije sugrađane. Sada u saradnji sa japanskom organizacijom JICA planiraju da otvore japanski restoran, a početni korak u tom poslu je bašta u zatvorenom prostoru i korišćenje hidroponije kao metoda proizvodnje. Ovaj metod u svetu godinama koriste Japanci i Holanđani a njegova suština je da se povrće proizvodi samo u vodi, bez zemlje. Ovu nesvakidašnju priču ispričala nam je predsednica udruženja Anica Spasojević.

„Već pet godina sarađujemo sa japanskom organizacijom JICA. Ideja je bila da napravimo japanski restoran a hidroponija je bila prvi korak. Oni su nam preneli tehnologiju, kupili smo male boksove iz Poljske. To je tehnologija budućnosti. Zbog suša i poplava koje su poslednjih godina sve zastupljenije u svetu, to će u skoroj budućnosti biti jedina tehnologija koja će obezbeđivati hranu za ljude. Biljke mogu da se gaje u zatvorenom prostoru a mogu i u staklenicima“, objašnjava Anica.

Hidroponija je metod koji podrazumeva gajenje povrća u vodi. Mogu da se gaje sve vrste povrća pa čak i krompir, luk, šargarepa. Japanci i Holanđani su razvili ovu tehnologiju zbog sopstvenih potreba jer ni jedni ni drugi nemaju dovoljno zemljišta i vode.

„Suština je u tome da biljci dajete uvek ono što joj je neophodno. Svaki dan se kontroliše procenat hraljivih sastojaka, PH, procenat tečnog organskog đubriva koje se dodaje. Napravili smo baštu u zatvorenom prostoru i za osvetljenje koristimo led lampe. One ne troše mnogo,  ali sada pripremamo solarne ploče kako bismo na taj način obezbedili energiju. Proizvodnja je potpuno kontolisana, bez pesticida, nema insekata. Pored začinskog bilja, zasadili smo japanski ren koji koriste svi japanski restorani, nekoliko vrsta japanskih salata, ali sada nameravamo da zasadimo i čeri paradajz i jagode. Prinosi nisu vezani za sezonu već biljke rađaju cele godine pa ćemo tako u toku zime imati vrlo ukusnu i kvalitetnu jagodu koju ćemo moći da ponudimo tržištu“.

Uradili su neverovatno mnogo. Problemi koje su imali podstakli su ih da ne čekaju da država nešto preduzme i da se sistemski stvari menjaju. Uzeli su stvar u svoje ruke i odlučili da izgrade svoj mirko svet kako bi svojoj deci omogućili sigurniju budućnost.

„Mi se odavno ne slažemo kako se ljudi sa teškoćama u razvoju tretiraju u našem društvu, u obrazovnom sistemu i uopšte. Grupa mladih ljudi sa teškoćama, koje nisu fizički invaliditet, je paralelni svet koji nikada nije bio u fokusu države. Uglavnom im se oduzme poslovna sposobnost, pa onda nisu građani, nego ih država još i kažnjava zato što im se nešto desilo u životu. Mi smo hteli da naša deca, koja sada imaju preko 30 godina, imaju mogućnost da se socijalizuju, rade i zarađuju u skladu sa svojim mogućnostima. Znate, od njih niko ništa nije očekivao a mi smo smatrali da je radno osposobljavanje najbolji put za njihovu socijalizaciju. I nismo pogrešili. Ubeđena sam da svako na ovaj svet dođe sa nekim razlogom i da svako treba da se razvija onoliko koliko može“.

Prvo su proizvodili papirne kese, zatim je na rad došla kartonska ambalaža, ketering…pa zatim kuhinja na točkovima i pravljenje obroka za najstarije sugrađane.

„Napravili smo projekat – kuhinju na točkovima. Shvatili smo da postoji jedna ugrožena grupa ljudi starijih preko 65 godina koji takođe nisu u fokusu države. Oni mogu sebi da plate obrok ali ne mogu da izađu da kupe lekove i namirnice. Mi smo im onda organizovali dostavljanje obroka ali smo pružali i sve druge usluge koje su naša deca mogla da urade. Mislim da smo mnogim sugrađanima na ovaj način ulepšali poslednje dane života“, kaže ona.

Sledeći korak je stvaranje fondacije koja će njihovoj, ali i drugoj deci koja se vremenom priključuju, omogućiti sigurniju podućnost.

„Mi nemamo vremena da čekamo državu. Želimo da obezbedimo sredstva i organizujemo fondaciju kako bismo u budućnosti, kada nas više ne bude, svojoj deci obezbedili stanovanje uz podršku. Uključujemo u organizaciju i druge mlađe roditelje koji imaju decu sa teškoćama u razvoju, kako bi se ova priča zavrtela a oni nastavili tamo gde smo mi stali. Suština je da ne želimo da u budućnosti naša deca završe u domovima već da im pored posla, obezbedimo podršku i sigurno stanovanje ali i socijalizaciju. U svetu to postoji, a mi verujemo da ćemo kada napravimo restoran postati u potpunosti ekonomski održivi. To će nam omogućiti da pokrenemo fondaciju i organizaciju onoga što smo zamislili“, kaže ona.

Izvor: BIZLife

Piše: Tanja Njegomir