Kako voditi turistički biznis duže do dve decenije

Od mladosti je u turističkom biznisu, a već 23 godine ima svoju agenciju. Kaže da se u ovaj posao zaljubio na prvi pogled i da je odmah znao – to je  ljubav za ceo život. Uprkos raznim izazovima sa kojima se susretao, uspeo je da opstane i izgradi zdravu i uspešnu firmu. Vlasnik agencije Ponte Travel Saša Zarić smatra da je najveći uspeh koji je postigao to što će njegova deca naslediti biznis koji je stvorio.

„Vrlo mlad sam počeo da zarađujem svoje parče hleba. Sasvim slučajno sa počeo da radim u agenciji Cera travel, koja je u to vreme bila na nivou i radila je jako kvalitetne i skupe programe. Imao sam priliku da uđem u pravu agenciju u kojoj sam mogao mnogo da naučim. Odmah sam se zaljubio u taj posao jer je kreativan i daje slobodu. Nešto kasnije počeo sam da radim u kompaniji koja je prodavala avio karte pa sam uspeo da naučim i taj deo posla. Bio sam mlad, ali sam tačno znao da je to moj put, da je to nešto što želim da radim i da ću jednog dana imati svoju firmu“, priča Saša.

Kaže da sa ove distance vidi da je jedna od velikih prednosti bilo i to što nije bio nestrpljiv već je shvatao da mnogo toga mora da nauči, čak i kada je 1996. osnovao svoju turističku agenciju.

„Iako dobro pozicioniran, odlučio sam da napustim firmu u kojoj sam do tada radio i osnujem svoju agencuju. Nisam imao neke velike pare, samo određenu svotu novca da platim 3-4 oglasa, pa ako se neko pojavi i nešto prodam možda će biti i za sledeću nedelju. Teško je to vreme bilo ali sam vrlo komunikativan i volim da uspostavljam nove kontakte, što mi je mnogo pomoglo u poslu.  Otvorio sam firmu u najgore moguće vreme, pod sankcijama, kada nos nismo mogli da pomolimo iz zemlje, imali smo vizni režim.  Ipak, firma je malo po malo jačala a spletom okonosti ušao sam u čarter operatiku, vrlo rizičan i skup posao. To znanje u početku nisam imao“,  priznaje on.

Kaže da je spletom srećnih okolnosti dobio posao da za jednu firmu organizuje letovanje za oko 1.000 ljudi.

„To  mi je dalo vetar u leđa. Prihvatio sam taj posao. Imao sam oštru konkurenciju. Srećom preko puta su sedeli ljudi koji su voleli mladost i hrabrost. Tri ili četiri godine smo organizovali letovanje za njih. Trudio sam se da posao bude odrađen perfektno  a usput sam stekao znanje i kontakte i dalje nastavio da radim“.

Saša kaže da je najveći problem sa kojim se susretao na početku bila sujeta starijih kolega, jer je u momentu kada je osnovao firmu bio najmlađi vlasnik turističke agencije u zemlji.

„Pri tom nisam dete nekog od njihovih kolega, već potpuni anonimus, neki Saša koji se tu pojavio. Bilo je komentara da sam politički povezan, ovakav, onakav….a ja sam bio samo vezan za sebe i svoje ideje. Gledali su svaki moj potez i to je trajalo do jednog momenta.  Jednog dana zatekao sam se u Britiš ervejzu kako bih razdužio prodate karte i uzeo nove,  u to vreme nije bilo digitalizacije. Dok sam razgovarao sa službenicima pojavila se na papiru njihova specijalna ponuda i popusti za veoma atraktivne destinacije.  Dobio sam taj papir jer sam se našao u tom trenutku u njihovoj poslovici, otišao u Politiku i dao oglas koji je sutradan izašao“.

„Zbog toga su me hitno pozvali na sastanak u asocijaciju Yuta. Počeli su da me rešetaju. Neki su bili i prilično bezobrazni. Rekao sam im da slobodno mogu da daju otkaz šefovima avio sektora u svojim agencijama, jer je ponuda bila podjednako dostupna i njima i meni. Proverili su to, izvinjavali se posle. Kasnije sam i sam učestvovao u promenama koje su se desile u toj organizaciji od koje je napravljena ozbiljna asocijacija. Ipak, to su bila vremena kada su svi u turizmi znali svoj posao za razliku od danas kada mnoge u ovom poslu ne mogu da nazovem kolegama“,  smatra on.

Saša kaže da mu je najvažnije sa kim radi, ko su ljudi koji ga okružuju na poslu, jer da bi firma mogla normalno da funkcioniše potrebna je harmonija.

„Uvek sam dosta pažnje polagao na ljude koji dolaze kod mene da rade. Nemam ja neke posebne taktike i zahteve. Ali se ponosim kakvi ljudi rade kod mene, jer poštuju firmu u kojoj rade,  možemo i da se šalimo kada je za to vreme, možemo da odemo i u kafanu da se napijemo a da niko nikom ništa ne zameri, jer u kafani ja nisam direktor, nego kolega“.

Saša smatra da danas uslovi na tržištu nisu najbolji jer je sada vrlo lako otvoriti turističku agenciju ali je izgleda još lakše zatvoriti.

„Ima nas puno, počeli smo da se glođemo. Za sve ove godine bilo je oko 10 propadanja turističkih agencija, od kojih je zapravo propala samo jedna agencija sa jako neozbiljnim čovekom, za koga mi iz branše znamo da je hohštapler. Ali mislim da je to bilo napravljeno da se tako desi zbog nečega ili nekoga. Ono što mene najviše plaši je smena generacija. Pod tim mislim da su generacije koje sada imaju oko 35 godina, vrlo problematične a upravo su oni ti koji sada treba da vode ovu zemlju. Ovde uopšte ne mislim ni na politiku ni na stranke, već na upravljanje firmama, institucijama… Te generacije me plaše, jer su nadobudni a ništa ne znaju, ništa videli nisu, nisu putovali, bili su zatvoreni sa svih strana i mi ćemo na rukovodećim mestima dobiti strukturu ljudi koji nemaju pojma a željni su svega. Mislim da se to već oseća. No, nisu oni krivi. Krivi su roditelji i vreme u kom su odrastali. Ipak vidim i svetlo koje dolazi u onim mlađima koji sad imaju između 20 i 25 godina i koji su potpuno drugačiji – obrazovani, brzi, realni, pametni, sposobni. Sa tim modernim ljudima ovo društvo ima šansu da se stvari dovedu u red“.

Saša kaže da je njegov najveći ponos upravo to što su njegove ćerke zainteresovane da naslede ovaj posao i što ih je on od 15 godine, polako uključivao u biznis. U jednom trenutku pojavila se ponuda da proda firmu. Razgovarao je sa suprugom o tome ali su se obe ćerke izjasnile protiv jer su spremne da nastave ovaj posao da rade.

„Biti privatnik nosi sa sobom i dobre i loše stvari. Bogatstvo se ne stiče preko noći. Brz novac je nešto od čega uvek bežim jer znam da je to neozbiljno , da je oročeno i da mora da propadne. Svako ko ima iskrenu želju da proba da osnuje svoj posao, neka proba. Šta god da se desi, jedno kajanje mu ne gine“, poručio je Saša.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva

Piše: Tanja Njegomir