PREDUZETNIČKA PRIČA: Počeli su od nule, a pomogao im je Fejsbuk
Nije se školovao za ovaj posao, ali ga je život naterao da postane preduzetnik. Radoš Krstić iz Niša ima mali porodičan biznis od koga živi cela porodica. Krenuo je od nule. Prikupio je nešto svog novca, a deo kapitala pozajmio. Početak je bio težak ali je uspeo da stvori proizvodnju ženskih tašni “Mistral”, a sopstveni brend pozicionira i van granica naše zemlje.
“Želja za poslom, radom, želja da budem konstantno angažovan, kao i preduzetnički duh, podstakli su me da pokrenem privatan posao. U isto vreme moji roditelji su ostali bez posla sa tašnerskim zanatom u rukama. Zajedničkim snagama, porodično, krenuli smo u preduzetničke pohode. Počeli smo od nule, samo radom i trudom. Ono što nam je veoma pomoglo bile su društvene mreže. U tom trenutku presudnu ulogu odigrao je Fejsbuk. Otvorio sam profil (u to vreme još nije bilo stranica) i na taj način reklamirao svoj proizvod. Već posle nekoliko dana prodata je prva tašna”, kaže Radoš.
To ga je ohrabrilo, pa je napravio još nekoliko modela i ponudio ih tržitu. Registrovao je firmu i napravio internet sajt sa online prodavnicom. U početku nisu imali radionicu već je cela porodica radila u kući, u jednoj sobi. Kupili su jednu mašinu, radili i subotom i nedeljom, i uveče i noću.
Shvatili su da je marketing veoma važan pa su počeli da se reklamiraju, najpre preko blogerki koje imaju veliki broj pratilaca i u Srbiji i van nje. Odlučili su da veliki deo zarade ulažu u promociju jer se ta investicija brzo isplati.
“Angažovanjem modnih blogerki, reklamom ‘od usta do usta’ učestvovanjem na manifestaciji ‘Moda za poneti’ u Beogradu, članstvom u udruženju dizajnera u Nišu ‘Fasion Corner’, pojavljivanjem u modnim časopisima a pre svega kvalitetom proizvoda, uspeli smo da se predstavimo tržištu”.
Nije bilo lako pronaći dobre materijale, vredne radnike i krajnjeg kupca. Ipak, u početku je najveći problem bilo finansiranje. Konkurisali su više puta što na konkurse državnih institucija, što kod udruženja i nevladinih organizacija, ali nisu dobili pomoć. Prvu mašinu platili su 1.200 evra, delom od pozajmljenog, a delom do ušteđenog novca. Kasnije su dobili još dve mašine od udruženja Eneca. Cela porodica posvetila se ovom poslu jer nije bilo druge alternative. Zarađen novac nisu trošili na putovanja i automobile već su sve ulagali u proizvodnju. Smatrali su da što više ulože u posao više će im se vratiti.
“Nije bilo sredstava koje sam mogao da dobijem za startap. U bankama je bilo nemoguće dobiti kredit jer su tražile da firma ima godišnji promet, a ti to kao početnik ne možeš da imaš. Zatim su tražili garancije, žirante…a i u slučajevima kada je bilo moguće dobiti pozajmicu, kamate su bile toliko velike da to nije bilo isplativo”.
Radoš smatra da je za svakog ko počinje privatan posao najteži početak.
“Prve godine su najteže. Samo vera u uspeh i cilj koji imamo dovela nas je ovde gde smo danas, da ono što radimo, radimo najbolje što možemo. Stvoriti nešto od nule je najveća nagrada i lična potvrda”, poručio je on.
Izvor: BIZLife
Piše: Tanja Njegomir
