Sada su uspešna kompanija ali na početku…“Prve dve-tri godine radili smo za 100 EUR plate“

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

U Srbiji je više od 93 odsto celokupne finansijske aktive koncentrisano u bankarskom sektoru što uopšte nije slučaj u drugim zemljama regiona i u svetu. Ako pričamo o eksternom finansiranju, u Srbiji su banke daleko dominantan izvor tog finansiranja.

Sa druge strane, ako vam banka kaže ne, to ne znači nužno da postoji krivac zbog čega se neki poslovni odnos nije desio. Jednostavno, za određene kompanije u određenoj fazi razvoja finansiranje putem bankarskih kredita nije prava opcija.

“Kako pronaći finansiranje za svoj biznis, ako banke kažu ne?” bila je tema panel diskusije organizovane u okviru Pojačalo druženja na kojoj je moderator bio Vladimir Pavlović, partner i direktor WM Equity Partners, a učesnici Miloš Milisavljević, direktor Strawberry Energy i Peđa Popić, direktor BeotelNeta.

Milisavljević kaže da njima banke još uvek nisu rekle ne, jer ih u početku nisu ni pitali, a kasnije im nisu rekle jer su već imali malo uspeha iza sebe pa su prihvatili da im daju neke kredite. Kako kaže, banka ne može da vam da kredit na lepe oči, već mora da ima neko pokriće što vi kao nova kompanija uglavnom nemate.


„Mi smo krenuli 2011. godine, kada su i svet i Srbija dosta drugačije izgledali naročito po pitanju start-apa bilo kakve prirode, po pitanju pristupa kapitalu, znanju, bilo čemu i pristupa investicijama nije bilo skoro apsolutno nikakvog. Mi smo prve dve-tri godine bili prisiljeni da radimo skoro za džabe ili za neke smešne plate od po 100-200 evra čisto da simbolično pokažemo da smo neka firma, jer nije bilo drugog finansiranja. Morali smo da se finansiramo samo od onog što zaradimo i zarađivali smo toliko koliko smo uspevali“, priča direktor kompanije Strawberry Energy.

Njihova prva formalna investicija došla je u trećoj godini postojanja od Elevena, investicionog fonda iz Bugarske sa kojim su imali dosta pozitivno iskustvo. Kako kaže Milisavljević, to nije bilo nešto lokalno od balkanskih, daću ti pare ali ću ja da budem vlasnik pola firme, nego je taj investicioni fond zaista iskopirao neke nastandardnije načine američkog investiranja gde su za određeni mali procenat ulagali.

„Uglavnom svaki novi investitor kada dolazi u firmu postavlja neke svoje uslove, sem ako vi niste toliko velika zvezda kao što je Fejsbuk pa se svi polome da investiraju u vas, onda vi diktirate uslove. Ako ste vi jedan prosečan startap onda uglavnom investitori diktiraju uslove i oni vam kažu ok, mi ćemo vam dati toliko i toliko para ali ovo su uslovi. Mi smo uspeli da uradimo 4-5 rundi finansiranja, što lokalno što u inostranstvu, bez drastičnog menjanja shareholders agreementa gde se definišu prava i obaveze“, kaže Milisavljević.

Navodi i da investitori uglavnom nemaju nameru da vode vaš biznis, već žele da se vi bavite vašim poslom na najbolji mogući način u skladu sa dogovorom koji ste imali sa njima. Dakle, ono što vi radite svaki dan ih se uglavnom neće ticati previše, već će očekivati da vi radite najbolje u vašem interesu.

Postoje 2 vrste investitora

Milovanović ističe da postoje dve vrste investitora – oni koji su vrlo aktivni i žele da se uključe u biznis i da pomognu na neki način i oni koje ne interesuje baš mnogo šta se dešava, imaju previše svog posla, bave se nekim drugim poslom. Oni su uložili sad da bi za pet godina imali 3 puta, 5 puta onoga što su uložili.

Međutim, kaže i da je velika istina da ćete teško bilo kakav veliki posao napraviti bez investitora i da je zbog toga jako važno odabrati kvalitetne investitore. Veoma je važno da ne uzmete šta god vam se nudi jer ako vi procenite da taj investitor može da ima drugačiju viziju budućnosti i drugačija očekivanja, može da vam napravi ekstremno velike probleme naknadno.


„Sticajem okolnosti, pošto sam ja poslednje četiri godine baziran u Londonu, upoznao sam osnivača jedne velike firme u oblasti proširene stvarnosti. Oni su bili lideri u tome i samo jednog dana osvane u novinama da su bankrotirali, da je cela firma od recimo 800 ljudi potpuno bankrotirala, raspuštena, da se rasprodaje to malo imovine što im je ostalo, a bili su preko milijardu vredni“.

Šta se desilo?

„Određeni investitori koje su imali su blokirali novu rundu, firma ostane bez novca, postojalo je neko neslaganje između investitora unutar firme i određeni investitori koji su bili već u firmi koji su uložili neki novac su iz nekog razloga blokirali uzimanje nove investicije. I iako je firma imala nekog drugog ko je hteo da uloži firma je bankrotirala i nestala sa scene zato što su neki određeni investitori blokirali novu rundu tako da to nimalo nije šala“, priča Milisavljević.

BeotelNetu su banke rekle DA

Jedno posve drugačije iskustvo sa bankama imala je kompanija BeotelNet koja je prva uvela internet u Srbiju i imala je vrlo uspešnu istoriju poslovanja. Njima su banke rekle da iako su ih finansirale u popriličnom obimu, ali zbog određenih finansijskih problema matične kompanije oni su ostali bez mogućnosti da ih banka dalje finansira. Upravo iz tog razloga, jedini izvor da kompanija nastavi poslovanje i finansiranje bilo je finansiranje od strane privatnog fonda.

„Beotel je kao firma počeo da radi 1996. godine i samo to vreme kada je firma nastala i kako je nastala, kao deo jednog velikog državnog poslovnog sistema telefonije je uslovilo razvoj firme. Početak industrije u kojoj su svi hteli da imaju taj servis u kući, da probaju, dakle nije bio problem širiti posao i nije bio problem rasti. Banke su postojale kao jedini način finansiranja i uglavnom su bile državne. Mi smo tada dobili podršku, lako je bilo jer je veliki sistem bio iza nas, biznis zdrav“, kaže Peđa Popić, direktor BeotelNeta.

Stvari se menjaju kada je 2013. godine Beotel kupio privatni investicioni fond. Kako kaže Popić, dodatno kompleksno u tom momentu bilo je to što je fond koji je kupio Beotel dotad već imao jednog internet provajdera u svom vlasništvu i trebalo je spojiti dve firme koje su potpuno drugačije funkcionisale.


„Jesu one bile komplementarne u servisima, ali je bila potpuno drugačija filozofija funkcionisanja ljudi i korporativna kultura. Nekad može da zavara nekog sa strane kako eto preko noći se pojavila neka nova firma, nešto novo se pojavilo na tržištu, zove se ovako ili onako. To je samo pojavni oblik. Tu toliko stvari u pozadini treba da se desi, da se reorganizuje i postavi prema totalno nekim drugačijim principima poslovanja ako su oni striktno i jasno definisani, ako nisu onda ima haosa u pozadini. U slučaju ako je privatni fond neki investitor obično su to firme koje imaju jasno definisane svoje procedure, očekivanja i pomažu značajno da se postavi biznis i operativno finkcionisanje na transparentan i efikasan način, kaže Popić.

Dakle, kada vas finansira privatan fond, investitor iako ne plaćate mesečnu kamatu za investiciju koju ste dobili ipak ste dužni da nešto i izgubite, odnosno gubite fleksibilnost i vaše poslovanje postaje značajno birokratizovanije.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay