Tri decenije je u privatnom biznisu ali mladima poručuje: Zaposlite se u ministarstvima i kulirajte

Dragana Jovanović je od 1988. godine u privatnom poslu. Zajedno sa suprugom imala je firmu „Profesional“ koja se bavila serijskom proizvodnjom odevnih predmeta. Kasnije je radila sama, a danas ima firmu „Munja M“ i proizvodi unikatne jastuke, prsluke i kapute od vune. Po profesiji je pravnik i nekada je bila zaposlena u Okružnom sudu u Smederevu. Život je odvukao u vode privatnog biznisa u kojima i danas plovi.

„Posle završenog fakuteta radila sam u struci. Kada sam položila pravosudni ispit, imala sam tri meseca slobodno i suprug i ja smo odlučili da u Istri i Dalmaciji pokušamo preko leta dodatno da zaradimo. U to vreme bila je popularna izrada fotografija na majcama, ali mi smo radili malo drugačije. Kupili smo tehnologiju za flurescentno fabrbanje i štampali  na nogavicama bermuda. Od sedam ujutru već bi se formirao red, oko 50 ljudi je čekalo da kupi bermude. Tog leta smo zaradili 15.000 nemačkih maraka a ja sam u to vreme imala 300 maraka platu u sudu. Izdržala sam 5-6 meseci radeći paralelno dva posla, a onda sam prelomila i krenuli smo u privatan posao“, priča Dragana.

U jednom trenutku njihova firma se razvila, imali su ozbiljan posao, snabdevali veliki broj prodavnica, radili za mnoge poznate firme u bivšoj Jugoslaviji.

„Na Umci smo napravili veliku zgradu od 800 metara kvadratnih, imali smo mašine za šivenje i vez a u jednoj smeni za nas je radilo 67 žena. To je trajalo 17 godina. Ali kada se raspao brak, raspao se i posao. Izašla sam iz te priče a firma je radila još nekoliko meseci pa je zatvorena. Sada imam svoju firmu i u saradnji sa dizajnerkom iz Užica, Draganom Nikolić, pravim etno program“.

Prema njenom mišljenju najveći problem koji ima u poslovanju je naplata.

„Imali smo veliku firmu koja je bez problema prodavala serije od 100.000 primeraka. U to vreme upevali smo da naplatimo sve što prodamo. Kasnije je naplata postala veliki preblem.  Kod nas dužnici nemaju nikakve posledice zbog neplaćanja. Sa jednim neplatišom provela sam sedam godina na sudu. Na kraju sam preko izvršitelja uspela da naplatim dug uz mnogo muka. U ovoj zemlji veći je problem naplatiti nego plasirati proizvod“, smatra ona.

Problem je takođe i kapital, jer svaka proizvodnja košta a kada bi mogla da dobije subvencije države, Dragana kaže da bi mnogo brže razvijala posao i zaposlila radnike. Za otvaranje jedne radnje potrebno je oko 1.500 evra, računa ona i na to dodaje troškove mašina, kao i uvoza materijala iz Grčke i Italije.

„Nisam probala da izvozim, ali sam jednom preko prijateljice poslala pet odevnih predmeta u Norvešku, u Oslo, u jedan butik. Kažu da se to prodalo za jedno popodne. Izvoz je ozbiljan posao i još uvek ne razmišljam o tome, ali nameravam da svoje proizvode predstavim na prestižnim međunarodnim sajmovima. Uskoro možda otvorim nešto i na Zlatiboru“, priča Dragana o svojim planovima.

Na kraju poručuje svima, a naročito mladima koji razmišljaju da pokrenu sopstveni biznis, da dobro razmisle šta rade i ironično dodaje:

„Mislim da je bolje da ne započinju ništa. Bolje da se zapošljavaju u ministarstvima, u sekretarijatima, u policiji, u zdravstvu i da kuliraju….Za mene je već kasno i daleko sam od tog tipa. Eto, moj sin sad hoće da se bavi privatnim biznisom. Studira hotelijerstvo, treća je godina, sad će paralelno i kulinarstvo. Kaže da bi otvorio restoran i ja ga uopšte ne podržavam. Tako trenutno stvari stoje“, poručila je ona.

Izvor: Bizlife

Foto: Bizlife

Piše: Tanja Njegomir