Šta kad ode 50.000 ljudi? "Sa OVIM PLATAMA teško ćemo uvoziti radnike" - BIZlife

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Šta kad ode 50.000 ljudi? “Sa OVIM PLATAMA teško ćemo uvoziti radnike”

    Srbija se suočava sa sve većim nedostatkom radne snage. Ideje kako zadržati kadrove ‒ različite su. Broj onih koji su otišli kreće se od 50.000 godišnje do – nemamo te podatke, kako tvrdi državni vrh. Nezaposlenost je skoro jednocifrena, ali se mnogi poslodavci žale da nema adekvatne radne snage. O tome kako pomiriti sve oprečnosti i kakva nas budućnost čeka, razgovarali smo sa profesorom Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Mihailom Arandarenkom.

    – Nedavno je predsednik Srbije kazao da će mlade zadržati novim stanovima, mogućnošću da se brže odvoje od roditelja itd. Šta vi mislite da država zaista može da uradi i zadrži ih u Srbiji?

    Odluka o emigraciji ne donosi se tako lako, jer svako preseljenje podrazumeva materijalne i psihološke troškove. Tu odluku donosi pojedinac ili porodica nakon pažljivo izvaganih mnogobrojnih razloga za preseljenje i protiv njega. Zbog toga svaka izolovana mera, poput subvencionisanja gradnje novih stanova za mlade da bi ostali u zemlji, može da ima veoma ograničen domet. Posebno, ovakva mera bila bi poput igre na sreću ili takmičarskog turnira – mali broj igrača može da očekuje premiju ili da se nađe među pobednicima, a veći broj ne dobije ništa. To bi dalje otvorilo pitanja kriterijuma, potencijalnog nagrađivanja „podobnih”, politički povezanih i slično.

    Dakle, ne postoje prečice niti čarobni štapići u smanjivanju migracija. Broj od 50.000 osoba koje su napustile zemlju tokom prošle godine rezultat je 50.000 individualnih odluka, iza kojih stoji želja da ostvare bolji život za sebe i svoje porodice. Taj bolji život često podrazumeva ambiciju da se stekne sopstveni krov nad glavom. Da je ta ambicija univerzalno dostižna u Srbiji pod normalnim okolnostima, iseljavanja bi, svakako, bilo manje. Ali samo postojanje takvog programa samo bi još dodatno potvrdilo da je, bez njega, ta ambicija teško ostvariva.

    Postoje mnogo bolje, finije mere koje bi mogle da olakšaju život mladim porodicama na početku karijere. Na primer, mi nemamo poreske olakšice za izdržavane članove porodice. Mladi plaćaju ogromne penzijske doprinose, a po sadašnjem sistemu moći će, ako uopšte mogu, da računaju na mnogo manje penzije nego što je to danas slučaj. Daleko od toga da bi poboljšanja u našem sistemu poreza i socijalnih davanja rešila problem emigracije, ali ona bi pomogla svakome pomalo, umesto da pomognu samo manjini.

    – Prema raspoloživim podacima, Srbiju godišnje napusti više od 50.000 stanovnika. Država, sa druge strane, navodi da takvim podacima ne raspolaže. Koji su razlozi za odlazak ljudi iz Srbije? Da li su oni samo ekonomski ili imaju i društveni karakter?

    To su podaci OECD-a, na osnovu statistike zemalja koje primaju naše emigrante. Statističari OECD-a saberu podatke o imigrantima iz Srbije u svim svojim članicama i tako se dođe do broja blizu 50.000. Na to treba dodati emigraciju u zemlje koje nisu članice OECD-a, kao što su Kina, Emirati, Saudijska Arabija i slično. Naša domaća statistika zasnovana je na odjavama prebivališta u zemlji kod zvaničnih organa i ona je, sigurno, višestruko manja od realnog stanja.

    S druge strane, treba imati u vidu da postoje i povratne migracije, što onda nešto smanjuje naš neto odliv stanovništva. Statistika o migrantima nikada ne može da bude u potpunosti pouzdana, jer ljudi mogu da imaju i paralelna prebivališta i da budu uključeni u lančane migracije.

    Posmatrano agregatno, razlozi za odlazak su, pre svega, ekonomski. Naši ljudi odlaze u zemlje u kojima su im šanse da zarađuju više i žive bolje veće nego u Srbiji. Naša emigracija u bogate zemlje OECD predstavlja više od 80 odsto ukupne emigracije, ostalo su susedne zemlje sličnog nivoa razvijenosti (gde ulogu igraju i neekonomski faktori, npr. spajanje porodice i sl.), Kina, UAE, Saudijska Arabija i slično.

    – Može li se godišnji gubitak zbog odlaska školovanih kadrova izraziti u novčanom iznosu, odnosno kao trošak koji zemlja i ekonomija imaju zbog tog odliva?

    Takvi pokušaji su objektivno besmisleni i kontraproduktivni, mada privlače medijsku pažnju. Tu postoje dva velika problema. Prvi problem je konceptualan. Ove računice implicitno tretiraju državu kao vlasnika ili barem kao ultimativnog „roditelja” stanovništva Srbije, koja „ulaže” u njih i ima troškove da ih podiže, obrazuje, leči i slično. Po toj, skoro feudalnoj logici, svi mi koji živimo u svojoj zemlji dužnici smo države. Ako ne ispunimo svoj deo „ugovora” da radimo i kroz poreze vratimo to što je u nas uloženo, država može, makar simbolično, da nam ispostavi račun za usluge koje nam je pružila. To je veliko iskrivljavanje realnosti.

    U pojedince, pre svega, ulažu njihove porodice, i to dvostruko – kroz sopstveni rad i prihode i kroz poreze i doprinose koje plaćaju državi. Država, možda, nekima vraća više od onoga što plate, nekima manje – a kako izgleda taj bilans u svakom pojedinačnom slučaju, skoro je nemoguće izračunati. Ipak, pre bih rekao da zemlju više napuštaju oni kojima je država na ovaj ili onaj način ostala dužna, nego obrnuto.

    Na praktičnom nivou, na kojem ne sabiramo imaginarne „gubitke” po državu, nego upoređujemo našu realnost sa emigracijom i neku alternativnu (protivčinjeničnu) realnost u kojoj nema emigracije, nastojeći da ostale okolnosti držimo nepromenjenim ‒ veliko je pitanje da li smo na gubitku ili na dobitku zbog emigracije. To je fascinantna i ekstremno kompleksna tema. U prvoj iteraciji, kao protivteža gubitku ljudi, pojavljuje se priliv doznaka. U drugoj, stvari mogu da se obrnu – odlazak ljudi ne mora da bude isključivo negativan, dok doznake za ekonomski razvoj mogu da postanu prokletstvo, pre nego blagoslov.

    – U javnosti se i od predstavnika državnog aparata pominje da ćemo uskoro uvoziti radnu snagu. Koliko je to realno i da li smo blizu toga?

    To nije previše realno. Plate u Srbiji trenutno su na nivou ili nešto ispod svetskog proseka i niže su nego u urbanom delu Kine. S druge strane, na 700 kilometara od nas počinje „prava” Zapadna Evropa, sa višestruko većim platama, koja je veliki magnet za migrante. Ali naši ljudi odlaze da rade u relativno velikom broju i u Slovačku i u Sloveniju. Industrijski radnici tamo mogu da zarade i dvostruko više nego kod nas.

    – Nezaposlenih na evidenciji i dalje ima u priličnom broju, negde oko 10 odsto, a od mnogih poslodavaca čujemo da na tržištu nema adekvatne radne snage. U čemu je tu problem i kako ga rešiti?

    Problemi na tržištu rada nikada nisu samo na jednoj strani. Na strani ponude, kada nezaposlenost pada, među nezaposlenima progresivno raste broj onih koji su teže zapošljivi, jer su niže obrazovani, imaju zastarele kvalifikacije, „prestari su” ili „premladi”, prostorno dislocirani u odnosu na poslodavce i slično. Na strani tražnje, poslodavci mogu da imaju nerealna očekivanja od zaposlenih ili od obrazovnog sistema ili da nude preniske plate. Premda se stalno insistira na neadekvatnosti obrazovnog sistema da odgovori potrebama privrede, u tom pogledu situacija kod nas nije bitno drugačija nego u uporedivim zemljama. Ipak, treba naglasiti da mi izdvajamo malo za obrazovanje kao procenat BDP-a. Takođe, odavno je trebalo da učinimo srednjoškolsko obrazovanje obaveznim.

    – Da li je dolazak velikih kompanija rešenje za taj naš problem?

    Ja smatram sadašnji sistem subvencija stranim direktnim investicijama drugim najboljim rešenjem, odnosno rešenjem koje „krpi” katastrofalne posledice našeg neodgovarajućeg sistema poreza i socijalnih davanja. Pri tome, strane investicije i same unose distorzije, ali bez njih situacija u našoj ekonomiji i na tržištu rada bila bi samo gora.

    U našem sistemu nisko plaćeni radnici su relativno više oporezovani od bolje plaćenih radnika, jer imamo proporcionalan sistem oporezivanja rada, sa jako visokim stopama doprinosa koje svi moraju da plaćaju. Taj sistem je godinama uništavao radno intenzivne sektore, destruisao zaposlenost i generisao porast društvene nejednakosti, dok je, s druge strane, omogućavao uporedne prednosti javnom i finansijskom sektoru, jer su u njima plate visoke.

    Program podrške direktnim investicijama (premda je diskutabilno da li je zato osmišljen) ublažava te nejednakosti tako što kroz subvencije značajno smanjuje troškove, pre svega, investitorima u radno intenzivne delatnosti. U ovoj deceniji, čitavi upola uništeni sektori (npr. tekstilna industrija, automobilska industrija) živnuli su, pre svega, zahvaljujući SDI. Njihova obnova značila je i veću zaposlenost, a SDI doprinose i ublažavanju regionalnih razlika.

    Idealno, logika finih podsticaja, koju sam sugerisao kao optimalnu kad je reč o suočavanju sa problemom emigracije, trebalo bi da zameni logiku selektivnih i arbitrarnih subvencija i kada je reč o subvencijama za strane investitore. Međutim, ne bi bilo dobro da se te subvencije povuku pre temeljne promene sadašnjeg poreskog sistema.

    Izvor: BIZLife magazin

    Piše: Jelena Stjepanović

    What's your reaction?

    Komentari

    • Filozof

      Koja država? Mi nemamo državu. Jer ovu državu što vi zovete nju čine bogataši, političari,..... a ne narod koji je ovde samo ustupna stanica i radna snaga za bogaćenje. Dobro došli u demokratiju, kapitalizam i liberalizam. To za stanove budite sigurni da neće platiti bogataš i političar već narod putem poreza. Državu čini narod i on samom brigom o budućim pokoljenjima čini samu srž društva, naroda i time države. Strane kompanije dolaze da zarade njih ne interesuje da se lepo brine o radnicima kao skoro većina privatnika. To nam dođe kao da se pitamo da li je rešenje pravljenje kolonija i uzimanja resursa, tržišta, zemlje od naroda koji nije tehnološki razvijen....! Rešenje je bolno. Prvo mora da se uvede komunizam. Onda da odgovaraju svi stariji ili njihovi potomci za uništavanje države, zemlje, naroda, društva, pozajmljivanje para koje nam ne treba. Jer toliko smo zajmili da smo trebali već da ekonomski ojačamo. Da se privatnicima pokažu vrata i da im se nadoknadi ako treba to što im je oduzeto. Da se polako krene na narodnu proizvodnju i time u izvoz. Na žalost velika je šteta učinjena u ovih 19 godina koju je Srbija i narod učinila sama sebi. I trebaće dobrih 50 možda više godina da bi se dovelo sve u red. Ili da krene Staljinovim stopama i ubrza taj proces. Biće bolno ali delatvorno. Na kraju krajeva stari su krivi za ovo što se događa. I zato cena mora da se plati. U tekstu su prikazani političari kao da su oni narod. I da ne zavise oni od naroda već narod od njih. Ja ću da dodam knezu je kmet mio koje god vere i nacije bio. Poslodavci bi hteli čoveka, radnika da je bog (savršen) i samim time rob.

    • Irena Brajević

      U ostalim državama nije obavezno srednje obrazovanje jer učenici stiču punoletstvo, većina njih već u trećem razredu srednje škole.Zaključak punoletnom licu ne može država nametati da stiču obrazovanje ako to neće. Iz tog razloga se srednje obrazovanje nije obavezno

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE