Moj najveći uspeh je to što mogu da kažem da sam jurila i ostvarila svoje snove, a istovremeno ostala dosledna svojim vrednostima i sačuvala sve što mi je važno, priča za BIZLife magazin u okviru projekta Recept za uspeh Aleksandra Stefanović, lični poslovni trener i autorka knjige „Liderstvo u zrnu soli“.
- Šta je presudno za uspeh: naporan rad ili strast?
I jedno i drugo, ali i treće i četvrto. Naporan rad – svakako, jer neće neko drugi da dođe i da nam čarobnim štapićem ostvari snove, već treba sami da zavrnemo rukave i radimo i učimo tokom celog putovanja ka svom uspehu. Bez strasti, takođe, ne ide, jer nam strast daje fokus – ničemu nismo tako posvećeni kao stvarima za koje imamo duboka interesovanja.
Radila sam u jednoj velikoj internacionalnoj korporaciji, sa oko 10.000 zaposlenih, nekoliko milijardi dolara godišnjih prihoda i operacijama na svim kontinentima, koja je od osnivanja bila isključivo u vlasništvu porodice. Članovi porodice su strateški upravljali svim poslovima. Na jednom sastanku menadžmenta predsednica kompanije nam je pričala da je, kada je trebalo da preuzme vođenje kompanije od svog oca, postavila jedan uslov: da se dotadašnja kompanijska vrednost „naporan rad” zameni vrednošću „timski rad”. I to je moja treća stvar presudna za uspeh, samo bih je nazvala – oslonac. Taj oslonac može da bude tim, a može da bude i porodica, ljudi sa kojima ste bliski. Neko s kim ćete da razmenjujete ideje, razrađujete planove. Neko ko će suze da vam briše na putu ka uspehu, koji je prepun i padova i grešaka. Neko ko će usput da vas bodri i sa vama slavi i male pobede.
A četvrto je – zabava.
Ako je put do uspeha samo muka, onda je možda pogrešan. Ima jedna knjiga koja se zove „Posao ne mora da bude ludilo”; ja to isto mislim.
Osim posvećenosti ciljevima, razvoju, stalnom napredovanju, da bismo bili uspešni – potreban nam je i spokoj, odmor, vreme za druge strasti, vreme za nerad.
- Koje je najvažnije pitanje koje morate da postavite sebi kada započinjete neki zadatak ili novi posao?
„Kako izgleda uspeh?” Ovo pitanje pomaže na dva nivoa. Prvo, kada iscrtamo jasnu sliku krajnjeg rezultata, možemo da planiramo počevši od kraja, od tog željenog pozitivnog ishoda. Takvo planiranje nam pomaže da se više fokusiramo na očekivani dobar rezultat, zbog čega smo motivisaniji i više verujemo u uloženi trud. Kada planiramo obrnuto, hronološki, krenuvši od početka, više razmišljamo o preprekama koje bi mogle da nas spreče da ostvarimo svoj cilj. Naš um ponekad zna da bude prava kučka, pa kad planiramo na ovaj način, aktivira nam razne obeshrabrujuće sumnje: nećemo imati dovoljno resursa da ovo izvedemo kako treba, prekratak je rok, možda je preteško, možda nije dobar trenutak…
Drugo, kada timski radimo na nekom zadatku, odgovor na pitanje „Kako izgleda uspeh?” pomaže nam da se bolje razumemo i sinhronizujemo naš rad. Radeći u korporacijama, videla sam da timovi često preskoče razgovor o tome kakav tačno rezultat žele da postignu, da lideri podrazumevaju da su svi sve razumeli na isti način. Iz tog podrazumevanja nastanu situacije u kojima svako pojedinačno ima svoje tumačenje šta mu je uloga u tom cilju, kako mu doprinosi, kako utiče na drugog, kako treba međusobno da sarađuju.
- Kojim vrednostima ste se vodili na svom putu ka uspehu?
To je odlično pitanje i verujem da je važno da se svi povremeno, naročito u nekim životnim i karijernim prekretnicama, zapitamo o svojim vrednostima. Moram da priznam da ja to nisam uvek imala jasno definisano, ali sada, sa ovim znanjem i iskustvom, spisak svojih vrednosti uvek imam uz sebe. To mi je kompas za donošenje odluka – kad god imam neku dilemu, odgovor potražim u njemu.
Izdvojila bih tri ključne vrednosti: 1) porodična sreća – to je moj oslonac o kojem sam pričala; 2) integritet i 3) kreativnost.
- Šta vam je najviše pomoglo u izgradnji poslovnog kredibiliteta?
Otvorenost za promene – i da ih prihvatim i da ih iniciram.
Raznim prilikama koje su mi se ukazivale rekla sam DA, čak i onda kada se možda nisam osećala potpuno spremno za njih.
To mi je omogućilo da učestvujem u mnogim projektima, ali i da ih vodim, kroz koje sam naučila ono što se u knjigama možda ne može naći, stekla iskustvo iz prve ruke, upoznala različite ljude, spoznala sebe. Rutina i predvidivost su mi dosadne, pa volim da pronalazim bolje, drugačije načine da radimo postojeće stvari ili da uvodimo novine. Rad na takvim promenama mi je omogućio da izrazim svoju kreativnost, kao i da bolje razumem izazove liderstva i prave odgovore na njih.
- Koji način razmišljanja vas je doveo tu gde ste sad?
Ja to mogu! Ja to mogu: da uradim, da naučim, da pitam, da tražim pomoć. Ali i ja to mogu: da ne radim, da ne prihvatim.
- Na koji uspeh svoje kompanije ste najponosniji? Sta je vaš najveći lični uspeh?
Posle 25 godina rada u nekoliko uspešnih lokalnih, regionalnih i internacionalnih korporacija, odlučila sam da postanem preduzetnica. To se sve desilo nekoliko meseci uoči korona krize i stvarno sam ponosna na to što sam nedavno obeležila dvogodišnjicu samostalnog rada, uprkos tako snažnim potresima na tržištu. Ponosna sam i na to što sam uspela da izgradim partnerstva sa klijentima koji su, onda kada se sve činilo neizvesnim, bili spremni da ulažu u svoj lični liderski razvoj i razvoj svojih zaposlenih.
Moj najveći uspeh je to što mogu da kažem da sam jurila i ostvarila svoje snove, a istovremeno ostala dosledna svojim vrednostima i sačuvala sve što mi je važno.
- Ima li uspeh cenu?
Verovatno da svaki uspeh, kakva god da nam je njegova definicija, ima neku cenu. Mislim da cenu uspeha treba da posmatramo kao i cenu proizvoda – koju vrednost dobijamo kroz nju. Kad sagledamo šta nam cena donosi, možemo bolje da donesemo odluku da li želimo da je platimo. Za mene je najgori scenario da uopšte ne pitamo za cenu.
Izvor: BIZLife magazin
