Srećna nam huliganska 2018.
Piše: Milenko Vasović
Beograd je pre tri nedelje bio uspešan domaćin sabora huligana sa Balkana. Slike tog impresivnog nadmetanja obišle su svet i prikazale naš glavni grad u tradicionalnim bojama nasilja. Znate o čemu je reč, o onim prizorima sa fudbalske utakmice od kojih su se neki mekušci kao zgrozili.
To je jedna od retkih investicija koja nam se isplatila. Kao društvo, mi smo dosta uložili u odgajanje i negovanje huligana. Za njihovo regrutovanje zadužene su dve, tri vladajuće stranke, jedna tajna služba i nekoliko fudbalskih klubova. Tu su i neki ljudi iz pravosuđa, koji se brinu za njihove krivice, i vladini službenici, koji se staraju o njima ako dopadnu zatvora.
Neki huligane nazivaju i dilerima droge, ali to je krajnje pojednostavljen pristup. Zapravo, njihov društveni, pa čak i politički angažman je neuporedivo značajniji od tog biznisa sa drogom. Njima je, takoreći, dilovanje dozvoljeno kao neka vrsta pomoći društva za sve što čine. Oni obezbeđuju uprave klubova, idu na mitinge stranka, slikaju se sa liderima, utiču i na formiranje mišljenja. Ako neko drugačije misli, mogu da upotrebe razne rekvizite.
Naročito se ističu u vreme izbora za opštinske vlasti. Čuvaju birališta, kupuju glasove, prete neopredeljenima a bogami i opredeljenima, umeju i da udare. Obožavaju crna vozila bez registarskih tablica. Jedan fin, poslovni svet koji je pipke pustio svuda.
Nije ni čudo što je nekadašnji premijer a sadašnji predsednik, onomad ocenio da „država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana, jer je za tako nešto potreban društveni konsenzus”. Ne znam baš na kakav konsenzus je mislio, možda da se dogovore on, Dačić, Vučelić, Terzić, Stefanović i Gašić. To bi bilo dovoljno, jer ne verujem da Srpska akademija nauka ili Srpska pravoslavna crkva, pa ni univerziteska zajednica stoje iza huligana. Ni Privredna komora.
Ima zlonamernih koji ne razumeju svu dubinu huliganizma pa zakeraju, te kako bi se odbranili od agresora ako država ne može da se obračuna sa njima. Kao da je to isto, agresor udara spolja, on je predvidiv a huligani su naši. Oni su deo nas, a kako ćeš da udariš na deo sebe.
Oni kojima država baš nije svetinja idu i dalje, pa tobož brinu o Srbima van Srbije. Porede, kad Srbiju ne možeš da odbraniš od huligana, kako ćeš našu dijasporu. Ne razumeju da, na primer, Srbe u Hrvatskoj možeš da zaštitiš sa dve, tri izjave, jednim saopštenjem ili povlačenjem ambasadora, a šta od toga možeš da upotrebiš protiv huligana. Ništa!
Da li je ijedan predsednik ili premijer u Evropi izrekao nešto slično kao naš. Nije. Zato što oni gledaju površno, u fazonu pohapsiš, pošalješ u zatvor, i to je to. Jok, mnogo je to kompleksnije. Uzmimo samo za primer, koliko je nama taj huliganski sabor doneo kao državi u celini. Pohapsili smo naivne Hrvate, i u svim svetskim medijima smo bili, kapnuo je i neki turistički dinar. Naši advokati će preuzeti neke slučajeve, aktivirane su pritajene veze.
O tome se ranije nije mnogo vodilo računa, naročito u Brozovo vreme. Huligani, ne da nisu bili jači od države, nego nisu ni postojali, a kamoli da organizuju sabor.
Zahvaljujući majčinskom odnosu, huliganizam danas u Srbiji cveta. I pomaže joj da podigne BDP, PDV, NDBG i svašta nešto, što bi se reklo- “dobro se dobrim vraća”. Zato je Beograd, između ostalog, drugu godinu zaredom uspeo da se nađe na drugom mestu najnebezbednijih gradova Evrope (Merserova lista). Ispred njega je samo Kijev, zbog ratnog žarišta, ali i to žarište će se smiriti. A onda – niko kao mi.
Srećna nam huliganska 2018.
Izvor: BIZLife
