Štrajk taksista toplo prija vlastima

Piše: Milenko Vasović

Kada ne znate šta stoji iza neke akcije ili događaja onda se zapitajte kome to koristi. Evo na primer ovo sa štrajkom taksisita koji su se popeli na glavu Beograđanima. Ko njih izvodi na ulice? Đilas i Šolak, sumnjam, već bi drečale dežurne narikače. Sami se organizuju, moguće, mada, što neki rekoše, kako im ne smeta preskupo gorivo?

Da li je možda vlast organizator njihovog okupljanja? Dokaza nema, ali, prosto bode oči koliko su nadležni ležerni, dok beogradske ulice ključaju nedeljama. Građani se pate, svi nezadovoljni a rešenje ni na vidiku. Čak je i policija u službi štrajkača, umesto da ih blokira, prati njihove kolone, obezbeđuje. Valjda ih čuva od naroda koji je prinuđen da pešači.

Za bolje razumevanje ovde ću kratko navesti slučaj kome povremeno pribegavaju “trgovci” oružjem. Kada iz nekog magacina izvuku popriličnu količinu “robe”, onda podmetnu eksploziju. Sve gori, detonacije odjekuju, okolina strahuje za bezbednost … užas. Potom
komisije utvrde nekakvu grešku na instalacijam i sve se zaboravi. A to što je ogromna količina oružja pokradena javnost i ne sazna.

Čini mi se da i štrajk taksista ima efekat “eksplozije u magacinu”. Grad je blokiran, prevoza nema, ljudi čekaju, kasne, pešače… nerviraju se i psuju. Koga? Pa taksiste, jer zbog njihovog štrajka nisu stigli na posao, ispit, kod lekara… Niko ne govori o suštini problema, o lošem i sve gorem gradskom prevozu.

U drugi plan su otišle raskopane i zatvorene ulice, izmenjene trase linija, gužve, stara vozila. Kome je od posla do kuće ranije trebalo sat vremena, ove godine putuje sat i po, dva – i bez štrajka taksista. Gužve su često takve da ljudi jedni druge povređuju pri pokušaju ulaska u prevoz. Onomad je ženi na liniji 27E povređena kičma dok je pokušavala da se
ugura u autobus.

Beogradska vlast koja brine o gradskom prevozu kao da je lišena sposobnosti za planiranje. Prošle godine, na primer, nije kupljeno nijedno vozilo, a u poslednjih pet godina jedva da je nabavljeno stotinak novih autobusa. To automatski znači da Gradsko saobraćajno preduzeće ne prati potrebe grada koji raste i u koji dolazi sve više gostiju.

A još veći problem je manjak vozača, niko ni o tome ne brine. Umesto da se organizuju obuke, da se obezbedi novac za veće plate, da se ljudima ponude službeni stanovi, grad baca pare na jelke, na kaldrmu, na fontane… I onda vam taksisti dođu kao super izgovor. Što nema busa – pa taksisti štrajkuju.

Nisam protiv taksista, ali mi se čini da se oni bore protiv vetrenjača. Ne mogu oni tražiti monopol ili ignorisati inovacije. Zamislite da bankarski službenici blokiraju ulice zbog uvođenja bankomata. Znam taksistu čiji se članovi familije voze CarGo-om, protiv koga tata protestuje. Pa prirodno je da čovek traži jeftiniju uslugu.

Razumem i njihove zahteve da se delatnost uredi, razumem i nezadovoljstvo što se ne rešavaju krivične prijave koje su podneli, razumem i prozivke ministara, ali ne razumem zašto maltretiraju ceo Beograd. Sem ako to nije naručeno. Adresa njihovog protesta je
Nemanjina ulica i tu neka blokiraju do mile volje, 24 sata puta 365 dana.

I još nešto. Kada su organizovani protesti zbog rušenja Savamale, neka omladina je “popila” policijske prijave i odgovarala, a taksisti već deset dana luduju a nijedna prijava nije napisana. I to nešto govori. O tome valja razmišljati pre nego što počnu da nas transportuju kamionima.

Izvor: BIZLife