Sve što se hteli da znate o HARIZMI: Kada je to opasan dar
Harizmu je lakše prepoznati nego definisati. Novine i mediji često stavljaju pridev „harizmatičan“ uz neke lidere kao što su Kenedi, Martin Luter King, Barak Obama, a kod nas Zoran Đinđić, mada se retko koji naš političar može pohvaliti ovom karakteristikom. Više su to glumci – Bata Živojinović, Dragan Nikolić, ili sportisti – Novak Đoković. Ali retko koji medij objašnjava šta je tačno harizma. Nećete naći ni mnogo ljudi koji se slažu oko definicije.
Harizma je kao pisana reč prvi put pronađena u pismima Apostola Pavla, u I veku N.E. Nastala je od grčke reči „charis“. Za Pavla harizma je bila „dar od Boga“, ili „duhovni dar“. Pavle nije povezivao harizmu sa vođstvom ili liderom, već sa doprinosom narodu, zajednici. Kasnije, u IV veku, crkva je počela da povezuje harizmu sa crkvenim rukovodstvom.
Ideja harizme ležala je uspavana vekovima, tek je nemački sociolog Maks Veber u XX veku ponovo pokrenuo ovo pitanje. Savremeno shvatanje „harizme“ dugujemo baš Veberu, koju je uzeo religioznu ideju i sekularizovao je, stavljajući harizmu u okvire sociologije autoriteta i liderstva.
Za Vebera postoji tri tipa autoritarnosti: racionalno-legalan, tradicionalan, i harizmatičan. Veber je video harizmatičnost (kao oblik vlasti) kao revolucionarnu, pa čak i nestabilnu, što je suprotnost „gvozdenom kavezu“ racionalizacije koja se može naći u savremenom „razočaranom“ svetu. Našao je da postoji nešto „herojsko“ u harizmatičnim govorima. Veber je definisao harizmu kao „određeni kvalitet pojedinačne ličnosti na osnovu koje se on/a smatraju posebnima, izvanrednima, i tretiraju kao obdareni natprirodnim, supersposobnim ili izuzetno moćnim kvalitetima.“
Možda malo preterana, ali se ova definicija ukorenila u savremenoj politici i kulturi. Ali, postavlja se pitanje da li je ovo isključivo pozitivna osobina s obzirom da bi neki i Musolinija i Hitlera opisivali kao harizmatične. Dakle, ima harizma veze i sa demagogijom, ako se gleda kroz prizmu vlasti.
Na primer, Muhamed Ali smatran je najharizmatičnijim od svih (kao sportista je uticao na mnoge aspekte života), dok je Džon Kenedi (John F. Kennedy) bio prvi koji je smatran harizmatičnim u najpozitivinijem smislu reči.
Danas se harizma koristi kako bi se opisali ne samo političari, već i mnoge poznate ličnosti širokom spektra zanimanja. Razumemo da je harizma poseban, jedinstven kvalitet koji izdvaja nekog od ostalih.
U poslu, Stiv Džobs je arhetip harizmatičnog lidera: vizionar, energičan, ali i nestabilan, nepredvidive naravi.
Postavlja se pitanje da li je harizma poželjna u savremenoj politici? Neko bi rekao da je harizma „jedan od najopasnijih koncepata u demokratiji“. Harizmatični lideri mogu da inspirišu fanove određenom retorikom – koja takođe može da bude štetna za stranku ili čitavu naciju. Političke partije generalno su zadovoljne popularnim, nepretećim liderima koji su atraktivni za obične ljude.
Setimo se Silvija Berluskonija, populističkog vođe čiji je mandat na mestu premijera bio štetan za demokratiju. Harizmatičan lider može da bude uzbudljiv, čak i očaravajuć, ali uspeh tog istog lidera možda neće ostaviti stranku, ili demokratiju, u zdravom stanju.
Harizma je danas zagonetan, nepoznati ili X faktor. Niko ne zna zašto su retki blagosloveni harizmom – pa se ona izjednačava sa misterioznim poklonom.
Prevod teksta autora Džona Potsa (John Potts), profesora medija na „Macquarie“ Univerzitetu u Australiji. Polja njegovih interesovanja su kultura i tehnologija, digitatalni mediji, istorija medija, savremena umetnost, i intelektualna istorija.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: N.V.
