Udruženje “Roditelj”: Zašto rode ne vole Srbiju?

Država planira mere za podsticaj nataliteta; za prvo dete 100 000 dinara jednokratno, za drugo 10 000 dinara mesečno dve godine, za treće dete 12 000 dinara mesečno u toku deset godina, a za četvrto dete 18 000 dinara u period od 10 godina. Neke mere stupaju na snagu 1. jula, a ostale 1. januara. Jedan od osnivača Udruženja “Roditelj” Angelina Radulović kaže za BizLife da pitanje povećanja nataliteta ne može da se rešava ad hoc merama, niti samo finansijskim merama jer novac nije jedini motiv za odluku o rađanju, „kao što ni finansijska kriza i loša primanja nisu jedini razlog pada nataliteta“.

–          Natalitet u Srbiji opada poslednjih 70 godina, a malo je bilo ozbiljnih i sistemskih mera da se stanje popravi. Finansijski podsticaji mogu da imaju efekta kod onih parova koji žele da imaju prvo, drugo ili neko naredno dete, a dvoume se zbog finansija. Na sve ostale, neće imati efekta. Treba imati na umu da troškovi odgajanja deteta daleko prevazilaze ponenuti novac, jer za gajenje deteta nisu važni samo početni troškovi za kolica, krevetac, autosedište… Tu su velike sume koje vi kao roditelj izdvajate od momenta kada pomislite na dete: privatni pregledi kod ginekologa jer u državnim ustanovama ne dobijate adekvatne usluge ili ih nema  (na primer, amniocentezu vam zakažu za dva meseca kada više nema smisla, pa vi morate da je radite privatno), mito i korupcija na porođaju, plaćanje epiduralne anestezije  pa čak i prisustvo oca na porođaju, preskupe stvari za bebe, pelene, kozmetika, na sve to se još dodatno plaća PDV jer je država ukinula vraćanje PDV-a na bebi opremu. Više od polovine dece u Srbiji nema pristup vrtićima, a tamo gde oni idu plaća se prilična cena, koja značajno opterećuje budžet roditelja; Beogradu, na primer, ako imate dvoje dece, u vrtiću plaćate minimum 10 000. Školstvo je besplatno, ali skoro svakog dana nešto plaćate: školski dinar, izlet, ratu za školu u prirodi, obuću, odeću,  užine koje su skupe, a nekvalitetne. Ako dete želi da trenira neki sport ili uči strani jezik, tu su dodatni izdaci… Za roditelje koji često ne rade ili im je plata daleko ispod proseka, koji žive kao podstanari bez izglednih šansi da kupe nekretninu, svako rađanje dece iznad osnovnog  biološkog produženja vrste – jednog deteta – često deluje nerealno i neodgovorno. Ali, najviše od svega košta nepoverenje u svetlu budućnost, u nepoverenje u sve institucije, osećaj bespomoćnosti i opšteg nazadovanja kao društva. U takvoj situaciji ljudi su zaokupljeni sopstvenim preživljavanjem i retko se usuđuju na proširenje porodice. Ako pogledate natalitet prethodnih 20 godina, jedino povećanje imamo između 2000.  i 2003. godine, kada su ljudi bili optimističniji kada je reč o promenama u društvu, misleći da smeju da prave dugoročne planove i  nadajući se društvenoj stabilnosti.

Krajem 2016. godine, formiran je Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku i Savet za populacionu politiku. Sada se opet najavljuje  formiranje Saveta za populacionu politiku. Koliko sva ta tela pomažu i mogu da pomognu u tome da se više dece rađa u zemlji?

–          Sva ta tela uglavnom služe dnevno-političkim ciljevima i kratkoročnom mazanju očiju javnosti. Realno, sa stanovišta pojedinca, svako od nas može da razmatra da li želi ili ne želi decu, i da li je lično zadovoljan brojem dece koju ima, i sve to zavisi od niza okolnosti. S druge strane, briga države je očuvanje nacije, i ne može se očekivati od pojedinaca da brinu brigu države ako je država sama ne brine. Mi, ponavljam, decenijama nemamo sistemsku borbu za povećanje nataliteta. S druge strane, kao da se namerno izostavlja veoma važan faktor, sistemsko iseljavanje ljudi koji su u godinama kada ili rađaju ili planiraju porodicu. Njihovim odlaskom ne samo da se gubi aktuelno stanovništvo, već se gubi i budući prirast stanovništva. A taj trend se neće uskoro promeniti jer, zbog sveopštih loših uslova, ljudi sve više emigriraju.

 Žene ukazuju ne samo na tešku materijalnu situaciju, već posebno na loš položaj žene u društvu. Šta Vi kažete? Šta bi najpre trebalo promeniti, bilo da je reč o direktnim ili indirektnim merama?

–          Žene u Srbiji su generalno u jako lošem položaju, pa čak i kada se povede priča o rađanju one se odmah optužuju kao samožive, karijeristkinje, one su “krive” što ne žele više dece ili još nisu rodile. Pravo žene je, između ostalog, i da ne rodi dete ako to ne želi, ali država malo šta čini da pomogne onima koje to hoće, ali imaju razne probleme, od začeća, preko finansija, do prostog ostvarivanja prava. Danas majka u Srbiji, ako joj kasni trudnička naknada, mora sama da poziva inspekciju, juri poslodavca i privatno ga tuži. Ko ima hrabrosti, novca i, na kraju krajeva, živaca za tako nešto? Nedavno je Centar za mame objavio sjajno istraživanje o položaju majki u Srbiji, ima zastrašujućih podataka. Onda će vam i cela priča o tome zašto nam se ne rađa više dece biti jasnija. Ovde žene danas treba da završe Pravni fakultet i da imaju odvažnost nindže da bi ostvarile neka osnovna prava kao roditelji. Da ne govorim o samohranim majkama, to jest onima koje jedine brinu o detetu. Kako da rađaju sledeće dete kada im država ne omogućava da brinu o deci koju već imaju? Kada alimentacija u većini slučajeva postoji na papiru, iako majka nikada ne dobije ni dinara, ali joj se uredno računa u primanja, zbog čega gubi niz povlastica.

 Kako stimulisati rađanje drugog deteta? Mnogi danas, kada postanu roditelji, ne planiraju drugo dete?

–          Nekada je to pitanje ličnog izbora i okolnosti zaista, i tu ne možemo mnogo uticati. Ali, dugoročno, kod onih koji bi želeli drugo dete, a to odlažu iz raznih razloga, može se probati s merama koje bi dugoročno mogle da daju efekta, a zajedničko im je stvaranje roditelj friendly atmosfere u društvu.

Šta to znači?

–          Pristupno i besplatno (jeftino zdravstvo); da žena zna da će isti nivo zdravstvene nege dobiti gde god da živi, da ne mora da daje/dobije otkaz samo zato što je trudna, da neće ostati bez radnog mesta kada se vrati, da porodiljsku naknadu dobije na vreme, da zna da će dete imati mesto u vrtiću koji će biti dostupan i kvalitetan, da postoje vrtići u okviru ili u blizini firme kako bi majka znala da je dete zbrinuto dok je ona na poslu, da majka može da radi od kuće (s kliznim radnim vremenom ili pola radnog vremena tamo gde je to moguće), da prestane diskriminacija žena pri zapošljavanju, da ima finansijsku podršku koja bi bila dugoročnija, a ne samo u prvoj godini. Zatim, da školovanje bude besplatno kako Ustav nalaže, vraćanje PDV-a za svu bebi i dečju opremu, popusti na razne račune za roditelje s više dece (od struje i telefona, pa do poreza na kuću i registracije kola), povoljni subvencionisani stambeni krediti za roditelje s više dece.

Najava nove populacione politike naišla je na veliko reagovanje u javnosti. Koliko je, zapravo, poboljšanje demografske slike dugoročan proces?

–          Da se ne ponavljam, ovde se to koristi u dnevno-političke svrhe. Taj proces mora da bude mnogo ozbiljniji, s većim brojem sistemskih mera, i da se dugoročno prati i prema efektima prilagođava.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nataša Mijušković