Umreti u Rimu, to je srpski san

Piše: Milenko Vasović

Izračunali nedavno domaći stručnjaci da je jeftinije umreti u Rimu nego u Beogradu. Tamo, kod Italijana, sahrana košta 465 evra dok je u srpskoj prestonici duplo skuplja. Ako neko hoće  maksimalno da uštedi onda je Bratislava idealno mesto za umiranje. Tamo pogreb košta samo 376 evra. Vrlo povoljno.

Šta sad treba da čine ljudi u Srbiji, da idu u Italiju, Slovačku, u EU da tamo umiru? Do sada smo odlazili tamo zato što smo hteli da živimo, otkud najednom takav obrt. Zamislite da vam baba kaže idem u Rim, „hoću da umrem k’o čovek“.

I dok za sahranu u Italiji, Češkoj ili Slovačkoj treba izdvojiti trećinu prosečne plate u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu treba odvojiti tri plate za ispraćaj pokojnika.. Tako počivši sahrani  naslednike umesto oni njega. Ovde pokojnik i bukvalno zavije rodbinu u crno.

Ali čemu se čuditi, ovaj posao je uglavnom u rukama javnih komunalnih firmi. Dakle, u državnim rukama. A država gleda da odere građane, bez obizira da li su živi ili mrtvi. Ta mala biološka granica između života i smrti za državu nije važna. Važne su takse izvodi, potvrde…

 Štaviše za državu je svaki mrtav vredniji od živog građanina. Živom mora da plaća  lekove, školovanje, da daje plate i penzije. Ideal države je da građanin umre onog trenutka kada dobije rešenje za penziju. Nema isplate iz državne kase, a još će i od sahrane da kapne neki dinar.

Šire gledano i sahrane su u srpskom trendu. Svaki dan slušamo  kako je  hrana u Evropi jeftinija nego u Srbiji, kako je kod nas najskuplje gorivo, telefonski razgovori… pa zašto ne bi bile i sahrane.

Nema vlast poslovnog duha, a mogao bi da se napravi opasan biznis. Recimo, da se formira državna agencija pa da pokojnike sahranjuju tamo gde je najjeftinije, a da od rodbine naplaćuju po domaćoj tarifi. Pa onda čarter letovi za Zadušnice, pa turističke ture „obiđite vaše pretke za vaskršnje praznike“…  Banke bi mogle da odobravaju povoljne kredite za takve ture. Neki su i pomrli baš zahvaljujući bankama.

Potpuno je zapostavljena ta zagrobna industrija. I koliko god se država trudila da zagorča i skrati život svojim podanicima polje smrt tek je neznatno iskoršćeno.

Zašto je u jednoj od najsiromašnijih država Evrope sahrana skuplja nego drugde? Zato što centar sistema nije građanin, državni servis nije njemu podređen, nije sistem tako sačinjen da pojedincu pomogne, naročito onda kada mu je najteže. Sve je smišljeno tako da je građanin dužan da servisira i finansira vlast u svakoj prilici, pa i prilikom sahrana.

 Mnogi su, međutim, doskočili takvoj vlasti, odlaskom preko Horgoša omogućili su sebi veću zaradu, jeftiniji, a bolji život i jeftiniju sahranu. Vidimo se u Rimu.

Izvor: BIZLife