HR: Meso iz Brazila, pasulj iz Kine

Posle otvaranja tržišta hrvatska poljoprivreda nije ulagala u svoju razvoj, zbog čega je povećala uvoz hrane za više od 800 miliona dolara. Čeka li Srbiju isto?
 
Od ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju i sklapanja trgovinskog ugovora, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2000. godine, do danas uvoz poljoprivrednih proizvoda u Hrvatsku se udvostručio i premašio dve milijarde dolara. Iako je država u tom razdoblju uložila neverovatnih 50 milijardi kuna (oko 6,6 milijardi evra) kroz državne subvencije i pomoć, vrednost poljoprivredne proizvodnje povećana je za samo 2,55 milijardi kuna, tj. za 341 milion evra.
 
Hrvatska danas sa gotovo potpuno otvorenim granicama uvozi meso iz Argentine, Brazila, Novog Zelanda, a voće i povrće stiže čak iz Kine, Kirgistana, i Etiopije. Iako hrvatski paori očekuju da će im ulazak u EU doneti blagostanje i mogućnost da svoje proizvode prodaju u EU, prehrambena industrija ipak strahuje da bi potpuno otvaranje granice moglo samo još više da pogorša spoljnotrgovinski bilans države, jer će iz EU dolaziti roba bez carine, dok će s druge strane rasti carine prema zemljama u regiji, gde Hrvatska izvozi preko 50 odsto svoje poljoprivredne proizvodnje.
 
Hrvatski poljoprivredni stručnjak Stipan Bilić kaže kako se odnos uvoza i izvoza hrane već desetak godina bitno ne menja, jedino što su se od 2000. godine, kada je uvoz bio 687, a izvoz 406 miliona dolara, te brojke u lanjskoj godini i više nego utrostručile i tako štete domaćoj poljoprivredi.
 
“Otvorili smo tržište i to u nekoliko faza, a nismo istovremeno preduzeli mere restrukturiranja domaće poljoprivredne proizvodnje, odnosno u nju uložili kapital koji bi joj omogućio konkurentnost u odnosu na razvijene zemlje. Svako takvo otvaranje tržišta dovelo je do povećanja uvoza za više od 700 do 800 miliona dolara, a skorim ulaskom u EU deficit će se produbiti i na milijardu dolara”, smatra Bilić.
 
Ovaj stručnjak kaže kako su hrvatskim vlastima poslednjih godina bila puna usta poljoprivrednih strategija, a rezultati su poražavajući. Tako je Hrvatska pre dvadesetak godina obrađivala i do 1,69 miliona hektara oranica, i koristila isto toliko pašnjaka i livada, a danas se obrađuje 800.000 hektara i koristi se jedva 500.000 hektara pašnjaka, što nije dovoljno ni za prehranu 3 miliona, a kamoli 10 miliona stanovnika, koliki su stvarni potencijali.
 
Činjenicu da su najveća preduzeća i najveći uvoznici Bilić objašnjava time da je to jednostavno zbog toga što najveći i najviše rade. Ta preduzeća sigurno nisu kriva niti imaju društvenu odgovornost za nedovoljnu proizvodnju u Hrvatskoj, koju bi trebalo da podstiču državne institucije. No, kako one ne rade svoj posao, tu prazninu popunjava biznis koji se svesno usmerava na uvoz jeftinih sirovina. Stručnjaci tvrde da oko 70 odsto prehrambenih artikala koji se uvezu u Hrvatsku po nivou kvaliteta ne bi mogli ući u Evropsku uniju.
 
Hrvatski trgovci kupuju najjeftiniju hranu, a to nikako nije kvalitetna hrana, pa se tako uvozi meso s rokom trajanja blizu isteka, voće i povrće druge i treće klase i sumnjive proizvodnje. 
 
“Meso s rokom trajanja blizu isteka, koje je najjeftinije i po pravilu nekvalitetno, kupuje se po celom svetu. Na primer, govedina u Brazilu i Argentini, svinjetina u Čileu. Papiri se prekucavaju u međunarodnim vodama, a takvo meso uvozi se kod nas uz prećutni blagoslov institucija. Standard nam je jako loš i na taj način se svima omogućava da sebi priušte meso”, kaže Darko Grivičić, predsednik Hrvatske poljoprivredne komore. On dodaje kako građani nemaju novca, pa ne mogu da gledaju na kvalitet i kupuju najjeftinije.
 
Grivičić tvrdi i da 70 odsto prehrambenih artikala koji se uvezu u Hrvatsku ne bi ušlo u EU, i da su domaće meso i mleko značajno boljeg kvaliteta od uvoznog. U siromašnim zemljama proizvodi se zdrava hrana koja odlazi u bogate zemlje, dok bogate zemlje viškove svoje nezdrave hrane prodaju istim tim siromašnim zemljama. To je trend u celom svetu, a, nažalost, Hrvatska je siromašna zemlja ako se uporedi s razvijenim zemljama Evropske unije, kaže ovaj stručnjak, koji smatra da je sramotno što se godišnje na uvoz hrane troši 1,4 milijarde evra, a još strašnije zvuči procena da svakog sata u zemlju ulazi čak 29 šlepera hrane! Stipan Bilić objašnjava kako hrvatski proizvođači voća i povrća dobiju samo 10 odsto od krajnje cene koju plati potrošač.
 
“Uslovi su im takvi da nikako ne mogu proizvesti onoliko jeftino voće i povrće kakvo naši uvoznici kupuju na veletržnici u italijanskoj Veroni. A oni kupuju onda kada se cene obore na petinu početne, posle 10 sati ujutro, kada je kvalitetna roba već prodata. U Hrvatskoj se prodajom takvog voća ostvaruju veliki profiti koje je u poljoprivredi nemoguće ostvariti”, kaže Bilić. 
 
Hrvatska godišnje uveze voća i povrća u vrednosti većoj od 1,5 milijardi kuna.
 
Uvidom u statističke podatke uvoza jednostavnom računicom dođe se do zastrašujućeg podatka da preko državne granice svake godine uđu 12.053 šlepera napunjena voćem i povrćem. Kako je svaki šleper dug oko 30 metara, to znači da bi svi kamioni kojima se uvozi voće i povrće mogli zauzeti 361 kilometar hrvatskih puteva, što je udaljenost na primer od Zagreba do državne granice sa Srbijom. 
 
Daljom računicom dođe se i do podatka da svaki stanovnik pojede 23,8 kilograma uvoznog povrća, i 37,8 kilograma voća. Kada se povede priča o uvozu voća i povrća, u nadležnom ministarstvu rado naglase kako treba videti šta u uvozu čini roba koju Hrvatska ne proizvodi.
 
Iako su delom u pravu jer, na primer, uvoz banana čini oko trećinu uvoza voća, to ipak nije opravdanje i za uvoz voća i povrća koje bi se uz bolju poljoprivrednu politiku moglo proizvoditi i u Hrvatskoj. Iako najveće količine stižu iz Evrope, na popisu zemalja iz kojih voće i povrće dolazi u hrvatske prodavnice nalaze se i brojne egzotične destinacije. Radi se o manjim količinama, ali statistika ih beleži, pa se tako uvozi i grožđe iz Namibije, Sudana ili Zambije, orasi iz Bolivije i Kirgistana, lešnici iz Azerbejdžana. Pasulj osim iz Kine iz koje stižu najveće količine (više od milion kilograma), dolazi čak iz Etiopije i Kirgistana. Uvoz voća i povrća u tim količinama bacanje je nacionalnog dohotka.
 
Uvoz je gotovo jednak vrednosti proizvodnje pšenice i kukuruza oko kojih se svake godine vode borbe za cenu, a država se uvek umeša, što govori o lošoj poljoprivrednoj politici“, kaže Stipan Bilić.