Kako zaboraviti opsednutost hranom i preći na intuitivnu ishranu

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Zamislite na trenutak kako ste jeli kad ste bili malo dete. Moja radoznalost i mašta su radile punom parom dok sam pravila logorsku vatru na tanjiru od pomfrita i kečapa. Ali, kao i većina nas, prerasla sam taj bezbrižni odnos prema hrani. Na kraju su me moje sklonosti ka savršenstvu dovele do opsesije hranom i vežbanjem, što je kasnije imalo veliki uticaj na moju odluku da postanem dijetetičar.

Kad sam prešla u srednju školu, počela sam da se osećam anksiozno i depresivno.

Kao odbrambeni mehanizam od ogromnog pritiska koji sam sama sebi nametnula da bih uspela, počela sam da ograničavam unos hrane, i to je postao ritual koji je sprečavao da nastane haos: merenje na vagi svakog jutra. Mali ručak ponet od kuće. Pohvala za samokontrolu. Odlazak u krevet dok mi krče creva. Onda sve to iznova.

Nakon godina borbe da se osećam normalno kad je hrana u pitanju, čula sam za nešto što se zove intuitivna ishrana.

Intuitivna ishrana se zasniva na 10 principa koji vam pomažu da se povežete sa unutrašnjim osećajem za glad i sitost, što mnogi zanemaruju usled godina i godina na strogim pravilima ishrane i ograničenjima.

Ovaj pristup bez držanja dijete vam omogućava da se oslobodite svih tih pravila i da odluke o hrani donosite na osnovu toga koliko ste gladni i koja vrsta hrane vas zadovoljava. Nisam verovala da ljudi zaista osluškuju signale gladi i sitosti i imaju jednostavan odnos prema kretanju. Mislila sam da to zvuči dobro ali da ja to ne bih mogla da radim.

Nakon što sam se godinu dana opirala ideji o nutritivnoj ishrani, konačno sam uzela knjigu o toj temi koju su napisali Evelin Trajbol i Eliz Reš. Dugo sam je imala ali sam se plašila da ću, ako je pročitam, da se odreknem svojih pravila, ugojim se i izgubim kontrolu nad svojim životom, tako da mi je trebalo dosta dugo da je zaista pročitam.

Kada sam počela da čitam o intuitivnoj ishrani, ponašanje koje sam posmatrala kao nedostatak samokontrole je sada počelo da izgleda kao da je rezultat svih mojih pravila. Nikada nisam shvatala da je delimičan razlog zašto noću jedem hranu punu šećera u tome što se celog dana izgladnjujem. Uvek sam pretpostavljala da sa mnom nešto nije u redu i da sam sigurno zavisna od šećera. Ali sam uvidela da razlog zašto sam osećala da nemam kontrolu kad je hrana u pitanju leži u tome što sam sebi natovarila toliko mnogo pravila o hrani. Nisam bila zavisna od određenih namirnica, već sam žudela za njima jer nikada sebi nisam dozvoljavala da ih jedem.

Čitajući više materijala o intuitivnoj ishrani koje su napisali dijetetičari i terapeuti koji ne preporučuju dijetu, počela sam da preduzimam određene korake kako bih promenila neke stvari u sopstvenom životu. Nije uvek bilo lako. I dalje sam bila vezana za vagu u kupatilu i trebalo mi je neko vreme pre nego što su se te veze prekinule. Svaki put kad bih bila u iskušenju da stanem na vagu, zapitala bih se da li će me borjka koju pokazuje učiniti srećnijom. U prošlosti bi „dobra” ili „loša” brojka ujutro odredila čitav moj dan. Ali bez obzira šta je  vaga pokazivala, nikad nisam bila srećna.

Intuitivna ishrana mi je pomogla da razmislim o svom izboru hrane na nov način i, na neki čudan način, dala mi je dozvolu da mi ne treba dozvola da jedem ono što mi se jede.

Ali sam išla korak po korak. Dovela sam u pitanje svoja pravila o ishrani tako što sam u svoju kuhinju unela namirnice koje su nekada bile zabranjene. Uskoro sam otkrila da, sa sve manje i manje pravila u primeni, hrana ima sve manju i manju kontrolu nad mojim životom. Umesto da hranu posmatram samo kao hranljive materije i kalorije, razvila sam radoznalost prema eksperimentisanju sa hranom.

Jedna od najtežih stvari na tom putu je bilo ispitivanje sopstvenog identiteta kao osobe koja se bavi trčanjem. Tokom perioda života kada sam imala poremećaj u ishrani, trčanje nije bilo samo nešto na šta mogu da se oslonim da bih „sagorela” ono što sam pojela, već je predstavljalo i bekstvo od sopstvenih emocija. Iako mi je trčanje pomagalo da se privremeno oslobodim stresa, koristila sam ga da bih prigušila svoja osećanja. Kad god bi se desilo nešto neprijatno, trčala bih kilometrima i kilometrima da bih zaboravila na to – kao što sam uradila onog dana kad je mojoj majci otkriven rak dojke.

Takođa sam uradila jedini „detoks” koji preporučujem kao dijetetičar – prestala sam da na instagramu pratim ono što sam ranije pratila.

Prostor koji je nekad bio pun top-modela i vežbača u teretani sa izvajanim telima sada se popunio pozitivnim pričama o prihvatanju sopstvenog tela, promovisanju različitih namirnica i ohrabrivanju drugih žena. Dok sam se nekada poredila samo sa „savršenim” osobama koje sam pratila na internetu, sada sam bila okružena porukama koje su mi pomogle da se usmerim na svoj lični razvoj, a ne na izgled ili svoje stare stroge standarde uspeha.

Iako je moj put sa hranom bio težak i ne želim da i drugi kroz to prolaze, on je oblikovao moju perspektivu kao dijetetičara i života uopšte. Držanje restriktivnih dijeta i vojničke vežbe mi nikada nisu dozvoljavale da budem radoznala u vezi sa hranom i kretanjem. Učenje da poštujem svoju glad i odbacim mentalitet držanja dijete mi je ne samo pomogao da se hranim intuitivno, već i da živim instinktivnije.

Ne možemo da se vratimo u detinjstvo, ali možemo da negujemo dete u sebi kad su u pitanju hrana i kretanje.

Izvor: https://www.self.com/story/how-intuitive-eating-helped-me-stop-counting-calories-and-following-impossible-food-rules

Foto: Pixabay

Piše: T. K.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.