Umetnost komunikacije ili kako o(p)stati u odnosima s javnošću

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: dr Dušan Stojaković, predsednik Upravnog odbora DSOJ-a

Društvo Srbije za odnose s javnošću (DSOJ), jedino domaće nacionalno PR udruženje, svake godine, pored „Priznanja”, takmičenja za najbolje projekte, strategije, studije slučaja i kampanje u oblasti komunikacija, organizuje i stručnu konferenciju „Prilika”. Glavni cilj „Prilike” je da pruži priliku PR profesionalcima da se stručno usavršavaju u skladu sa najnovijim trendovima struke i svetskim standardima. Već tu, logično, postavlja se prvo i suštinsko pitanje: kako u vremenu krize struke i medija, smanjivanja korporativnih budžeta, digitalizacije i rađanja novih hibridnih i simbiotičkih formi komunikacija, sve složenijih agendi i rasporeda, sa sve manje vremena za bilo šta izvan osnovne delatnosti, između dva piča, tri javna poziva, četiri tendera i pet konferencija za medije i mnogo saopštenja dnevno… zainteresovati jednog PR-a i kako mu pružiti upravo onu magičnu formulu profesije koja će mu omogućiti da preživi, (is)traje i, ako uspe da odoli iskušenjima, da se razvija? Samo je jedan tačan odgovor. I to uopšten i nepotpun, oličen u stalnoj težnji ka „umetnosti komunikacije”.

Umetnost komunikacije je odgovor na realnu potrebu da se stalno žonglira u svakodnevnom poslu profesionalnih komunikatora i PR-ova. I to žongliranje nije nimalo jednostavno i odvija se u najmanje tri dimenzije (dimenziji klijenta, tržišta i budžeta, dimenziji medija i njihovih, neretko senzacionalističkih potreba, kao i dimenziji ključnih poruka i ciljeva koje treba postići), a PR, stoga, postaje pravi umetnik, 3D žongler. Zvuči poznato? Upravo zato, „Prilika” je dobila počasni stalni naziv „Umetnost komunikacije”, direktno inspirisan strukom. Drugim rečima, govoreći jezikom kinematografije, umetnost komunikacije mu dođe poput metažanra, slično melodrami – forma koja je sadržana u većoj ili manjoj meri u svakoj drugoj formi (komunikacije).

Verovatno bi sada bilo logično da se povede priča o krizi u medijima ili izazovima digitalizacije. I jedno i drugo jesu realnost. Ali svaka priča ima dva kraja. Da li se ikada ljudi koji se bave odnosima s javnošću i komunikacijama zapitaju da li je razlog zašto njihovo saopštenje nije pronašlo put do medijske objave nezainteresovanost medija za temu (realno, ima i toga) ili je, možda, saopštenje bilo neadekvatno, suviše uopšteno, bez jasne vesti… na kraju krajeva, nedovoljno pismeno?! Statistika kaže da je danas prosečnom medijskom uredniku ili novinaru na raspolaganju svega pet sekundi da pogleda naslov i lid saopštenja kako bi se zainteresovao. Šta se, zapravo, realno nudi u tih pet sekundi? Drugo, PR-om se, kao i novinarstvom, nažalost, danas bavi svako. Nisu krivi oni koji su bez adekvatnog obrazovanja i iskustva iskušavali svoju sreću i grabili šansu, oni su samo hrabri i drski. Naravno, čast izuzecima. I tako, kada se spoje dva nedovoljno kvalitetna kraja jedne iste priče, ne iznenađuje činjenica kakve je sadržaje i na koji način prezentovane moguće svakodnevno naći u medijima. A čak i u trci za tiraže i čitanost, PR-ovi, zaista, mogu da ponude više, na šta će, svakako, pozitivno odreagovati i njihovi pandani sa onog drugog kraja priče, koji sede u medijima. Rezultat: opšte dobro za sve aktere, kako za pošiljaoce poruka, tako i za recipijente, čitaoce, slušaoce, gledaoce ‒ za javnost!

Razvoj „umetnosti komunikacije” jeste opšti odgovor DSOJ-a na stanje struke radi unapređenja profesionalizma i kreiranja novih generacija PR-ova, kojima je visoko na agendi i razvoj civilnog društva uopšte. Neke najnovije veštine te umetnosti DSOJ će ponuditi i predstaviti već krajem oktobra na novoj „Prilici”, a jedan od konkretnih fokusa biće i sertifikacija PR-ova. Na finalizaciji koncepta sertifikacije se već uveliko radi, a to će biti temelj da u budućnosti PR zaista bude PR i da se napokon zna ko se bavi ovom odgovornom profesijom.

Izvor: BIZLife magazin