„Uživamo i baš nam je lepo“

Piše: Tibor Jona

Kontekst ove kolumne vam je verovatno poznat – naša cenjena redakcija se po ugledu na Forbs magazin rešila na nešto prilično jeretički za domaće uslove – da se osvrne na mlade ispod 30 godina i da priliku najboljima među njima da kažu kako se osećaju u ovoj i ovakvoj Srbiji. Incident vredan pažnje. Lista mladih je šarena – od sportista i umetnika, preko direktora, do Jutjub „influenserki“.

Jedno im je, pored generacije, zajedničko – svoj posao i svoju karijeru grade samostalno, što bi se reklo, sa svojih 10 prstiju. I na tome – bravo!. Daleko od veza, vezica, stranaka, strančica, oslanjajući se na svoje umeće, kreativnost i upornost. To je baš ovako još jedan incident u društvu u kojem ne radi oko polovine mladih i u kojem je san snova dobiti kakav posao u javnoj administraciji ili kakav unosni uhlepčić preko strančice.

Zbog toga što sami grade svoju budućnost, mladi sa BIZLife liste „30 ispod 30“ nisu slika ovog društva, već, naprotiv, njegova benigna anomalija. U okruženju u kojem svaka inicijativa i posebno nezavisnost od čopora predstavljaju subverzivni poziv na pobunu i rušenje poretka, imati mlade koji sami od sebe rade vredno je čuda i ordena, kad bi ordeni nešto vredeli.

No, nije ovo tema, koliko uvod. Jedna od mladih na listi, Marija Žeželj, verujem i najmlađa, ima svoj Jutjub kanal, pomoću kojeg, svaka joj čast, zarađuje na nivou direktora boljeg preduzeća. U ciframa koje, vrlo verovatno, mesečno prevazilaze hiljade evra, verovali ili ne. Možda ne sve u novcu, ali u robi i uslugama sigurno. Prema primanjima, ona je apsolutna ekonomska elita ovog društva.

BIZLife je neke od mladih ljudi na listi pitao kako im se čini Srbija i šta bi u njoj menjali. Gospođica Žeželj je ovim povodom rekla nešto veoma zanimljivo: „Meni je jako lepo u mojoj državi, mogu to da kažem. Od samog detinjstva, stvarno sam imala lepo odrastanje i veoma sam zadovoljna. A šta bih uradila? Mislim da bih to trenutno prepustila našim vlastima, ne bih želela da se baš pravim pametna. Neka vode državu kao što su do sada to radili. Nema ničega što mi smeta, stvarno uživam i baš mi je lepo.“

Naravno da je i u Srbiji lepo ljudima koji imaju novac. To je istina sa svakom zemljom na svetu, verovatno i Severnom Korejom.  Gospođica Žeželj svoj novac zarađuje pošteno, ne krade, ne vara, ne obmanjuje – i treba da uživa. Možda ovde ima mesta priči o nedostatku empatije zbog koje nekad radimo i stvari koje ne moramo da bi nekom drugom bilo bolje, ali ne sada i ne ovde.

Zbog toga što je u svom poslu uspešna, ona nema gomilu briga koju imaju njeni vršnjaci, i iz te pozicije je njena izjava apsolutno logična. Na kraju krajeva, baš to isto – da im u životu bude lepo od poštenog rada – žele i njeni vršnjaci koji u Srbiji vide sijaset problema zbog kojih gledaju da što pre odu.

Problem sa našim društvom i jeste u tome što ovde život ljudima koji novca nemaju nije malo lošiji, već pravi pakao. Ako se u Norveškoj razbolite, vama će kvalitetna medicinska nega biti pružena bez obzira na to koliko imate novca. Društvo se prosto dogovorilo samo sa sobom da nedostatak novca nije razlog da umrete. Čak i ako padnete, neko će vam pružiti ruku i pomoći vam da ustanete i da se u tom procesu ne osećate manje čovekom. To je prava magija norveškog društva – ne standard.

U Srbiji se stvari razvijaju tako da ako novca nemate, kvalitetna medicinska nega sve češće ostaje nedostupna. Mi postajemo neka vrsta postapokaliptičnog društva koje kao da uči iz serijala „Hunger Games“ i u kojoj će funkcionalno obrazovanje, kvalitetna medicinska nega ili balansirana ishrana postati privilegija tanke manjine i istovremeno nedosanjani san ogromne većine.

Iz pozicije te privilegovane manjine govori i gospođica Žeželj, nikako svojom krivicom. Tema ovde nije ona. Tema je nešto drugo. Recimo – treba li država Srbija biti mesto i društvo u kojem je samo najbogatijima dobro i OK? Možemo li i kako do Srbije u kojoj ima sreće i za one koji nisu na ovakvim listama najuspešnijih?

Da li treba da postanemo društvo zasnovano na principima Darvinove teorije evolucije u kojem opstaju samo najbolji poput Marije, ili verujemo da bi to trebalo da budu na primer principi socijalne solidarnosti? Da li je korupcija pojela baš sve sigurnosne mreže koje bi trebalo da zadrže ljude da ne padnu u društveni ambis iz kojeg im nema povratka? Da li umemo i želimo da napravimo sebi društvo u kojem će vam se dobar hirurg dodeliti bez mita i korupcije i u kojoj će bolnica biti rešenje, a ne izvor novih, još većih problema.

Umemo li mi da, kad se već kunemo u svoje hrišćanstvo, pružimo ruku manje uspešnima da stanu na noge i pomognemo im da nađu svoje mesto u ovom društvu, ili je sve što umemo da ponudimo mladima izbor: avio karta u jednom pravcu do Štutgarta ili članska karta strančice? Možemo li da napravimo društvo u kojem je pravda dostupna svima, a ne samo bogatima?

Ili smo društvo u kojem lepo i pozitivno neće misliti čak ni svih njegovih trideset najuspešnijih mladih?

I za kraj, kako smo postali društvo u kojem je izjava mladog čoveka „Uživam i baš mi je lepo“ postala incident i predmet čuđenja? I imamo li budućnost sa tako naštelovanim sistemom?

Izvor: BIZLife magazin