Vesna Mališić - novinarka koja nema čega da se stidi

30/10/2018 | 11:24

Vesna Mališić – novinarka koja nema čega da se stidi

Vesna Mališić je u novinarstvo ušla početkom osamdesetih godina. U turbulentnim vremenima i turbulentnoj profesiji uspela je da opstane i ostane u njoj, bez mrlja u karijeri i bez poteza kojih bi se stidela. Njeno pisanje i njeno ime se prepoznaju, ali ona sebe, ipak, ne smatra uspešnom. Pre nego što joj je i postavljeno prvo pitanje, sama je progovorila i razbila sve iluzije o novinarskoj profesiji i uspehu.

„Gde ste mene našli za uspešnu ženu? U novinarstvu nema nijedne uspešne osobe. Mi živimo u vremenu u kojem je obesmišljen svaki uspeh, zato što je napravljena suštinska diverzija u društvu. Nekompetentni, poslušni – oni su uglavnom na rukovodećim položajima. Mi na margini, kao što je NIN, kako kaže predsednik, sa beznačajnim smo tiražom, papirom koji trošimo i PDV-om. Mi možemo da glumimo neke važne ljude, a u stvari nismo važni ni unutar sopstvene redakcije. J

Kako su izgledali vaši počeci i koliko se tadašnje novinarstvo razlikuje od ovog današnjeg?

Ja sam u novinarstvo ušla početkom 80-ih godina, kao student Fakulteta političkih nauka. Tada su sve redakcije morale da prime neki broj mladih ljudi koji su prolazili kroz tu malu školu novinarstva. Ja sam počela da radim u „Dugi”. To je bio period kada se izašlo iz vremena Tita, dogodilo se veliko otvaranje. Novinarstvo je tada, zaista, bilo u nekom poletu, u entuzijazmu da može da menja stvari. Radile su se velike teme, postojala je velika država, u novinarstvu je još uvek bilo novca. Novinari su bili na terenu, na ulici, u kafani… Nisu bili u redakciji. Nisu se uzimale izjave telefonom, morali smo da se sastajemo sa sagovornicima. To je bilo živo novinarstvo, koje se posle toga prelivalo u novine. Ja sa nostalgijom govorim o tom vremenu, jer je novinarstvo tada imalo moć. Vi ste tada mogli barem nekog lokalnog moćnika da smenite ako ste doneli priču koja ima argumente. Nije javnost bila gluva na ono što se piše. Novinarstvo je bilo sedma sila. Vi danas možete da pišete šta god hoćete, vi možete da objavite ne znam kakvo istraživanje – za to više nikoga nije briga. Političari su preuzeli kormilo nad ključnim medijima i oni za dva minuta imaju svoje analitičare, novinare, svoje stručnjake, koji će da vam začas objasne da to nije tako i da od vas naprave budalu. Ta instrumentalizacija politike nad novinarstvom uništila je ono što je suština ove profesije.

Kako ste opstali? Šta vas je održalo?

Novinarstvo je prokleta profesija u koju se vi prosto zaljubite. Kao i u momka kada se zaljubite, vi uopšte ne vidite da je on glup, ružan, da nema para, da vas maltretira. Vi docrtate sve što vam treba. Ja sam se zaljubila u novinarstvo. Sto puta sam htela da izađem iz novinarstva, a onda sam se zapitala šta ja to mogu da radim. Mogu da perem prozore, da čuvam nečiju decu, ali ja ne mogu bez te dnevne doze adrenalina. Čitam i gledam sve novine, i one najgluplje. To je prosto neka vrsta zavisnosti. Posle ratova iz novinarstva je izašao veliki broj muškaraca. Shvativši da tu nema para, otišli su u neke druge poslove, pobegli su. U jednom trenutku su žene preuzele novinarstvo, jer su one sentimentalnije, duže čuvaju loše veze.

Od početka vaše karijere, pa do danas mnoge stvari su se promenile, stigla je nova digitalna era. Koliko pratite nove tehnologije i koliko idete u korak sa njima?

Novinarstvo mora da prati promene i ritam života. Mislim da sam bila među prvima koji su imali kompjuter, još dok je bio velik kao kuća. Tehnologije puno pomažu novinarstvu, njegovoj dostupnosti i brzini. Ipak, one ne pomažu u tome što zovemo informacije ili sloboda medija, zato što stvaraju privid da su društvene mreže neka vrsta zamene za novinarstvo. Sada, kada smo iskusili sve dobre i loše strane društvenih medija, čini mi se da će ozbiljno novinarstvo, ipak, morati da preživi. Ne može svaki komentar na nervnoj bazi da bude novinarstvo.

Bilo je i loših perioda u vašoj karijeri. Kako ste se sa tim borili?

Imali smo faze kada nismo mogli da radimo. Posle dvehiljadite godine izgubila sam posao u „Blic Njuzu”. Bilo je jako teških i loših perioda u novinarstvu. Nema mnogo novinara koji su spremni da se bore. Još je manje urednika koji su spremni da puste svoje novinare da se bore i puste ih da rade najbolje što mogu i da im donesu najbolju priču. Novinari su danas generalno „ubijeni u pojam”. Profesija koja treba da ima najveći žar odustaje. To smatram najvećim porazom.

Da li su vas loši momenti i porazi ojačali?

Ja sam svojim novinarima rekla ovako: „Vi morate sa sobom da raščistite i kažete: ’Ja sutra mogu da izgubim posao, da ostanem bez ičega.’ Morate da pronađete neki unutrašnji mir, da imate neku drugu varijantu. Da kažete sebi: ’Ja nemam šta da izgubim, ja ću da radim nešto drugo, ali neću da izgubim čast i savest.’ To je početna pozicija u novinarstvu. Kada se vi ne plašite svakoga dana, kada nema ko da vas uceni – onda ste vi slobodni. ’Nemojte da se osećate ucenjeno – gajićemo koze, napravićemo neko malo preduzeće, ali nemojte da radite ono u šta ne verujete.’”

Šta vam je prva asocijacija na reč „karijera”?

Toliko se isprofanisala ta reč. Kada je meni neko pomene, odmah me asocira na poslušnost. U ovim našim uslovima na Balkanu karijere su bile podsticane blizinom određenim grupama koje odlučuju. Retke su karijere koje su bile autonomne i koje se zasnivaju na zaslugama. Takvi ljudi su uvek na marginama.

Da li ste imali uzore u svojoj karijeri?

Kada sam ulazila u novinarstvo, to je bilo novinarstvo velikih imena, bilo je mnogo ljudi sa ozbiljnim karijerama. Najveća nesreća je to što su pod pritiskom politike uništene novinarske zvezde. To su ljudi od integriteta, ljudi koji nisu u novinarstvu zato što su lepi, lepo našminkani i obučeni, nego zato što im verujete. Izgubljeno je autorsko novinarstvo, izbačeno je „ja”, sve je ubačeno u neku bezličnu atmosferu, i u štampanim medijima i na televiziji. Novinarstvo smo uveli u bezličnu sivu masu, kojoj možete da radite šta hoćete.

Gde sebe vidite u budućnosti?

Do penzije sebe vidim u novinarstvu, ako se ne desi neka okolnost na koju ne mogu da utičem. Ja sam sa Zoranom Đinđićem napravila zabelešku o 2000. godini, kao jednu vrstu istorijskog štiva o svemu što se desilo. Možda sebe vidim u toj vrsti aktivnosti, da sa nekim ljudima pokušam da zabeležim neko vreme koje je bilo i da to u vidu nekih knjiga ostavim.

_____________________________________________________________

Imate li preporuku za one koji tek započinju svoje karijere, za one koji se, možda, odlučuju baš za novinarstvo?

Mislim da sve, ipak, zavisi od čoveka. Ubili smo ličnost. Oporavak ličnosti u ovoj profesiji može da donese dobro u novinarstvo. Oni koji ulaze u novinarstvo treba da shvate da ne treba da slušaju, nego da menjaju. Treba da drže do svog stava. To treba da se ojačava.

______________________________________________________________

Na šta ste ponosni u svojoj karijeri?

Dok sam radila u „Dugi”, objavila sam mnogo tekstova, naročito reportaža, koje meni služe na čast. Danas, kada pogledam tu svoju kartoteku tekstova, ne nalazim one koje bih morala da sakrijem. To je za jednu karijeru veoma važno. Da nema potrebe da imate naknadnu gumicu da brišete, da se ne stidite nekih odluka. Mislim da je to moj uspeh što danas, kada se osvrnem, generalno nemam čega da se stidim, mirna mi je savest.