Zašto je TITO selio fabrike iz SRBIJE u Sloveniju i Hrvatsku?

Neposredno posle rezolucije Informbiroa 1948. godine, strahujući od napada sa Istoka, Tito i njegovi saradnici donose odluku, za mnoge kontraverznu.

Oni su naredili da se iz severnih i istočnih krajeva SFRJ, uglavnom iz Srbije, mnoge važne fabrike presele dublje i zapadnije, u BiH, Sloveniju i Hrvatsku.

Istovremeno, blizu granice sa Mađarskom građene su „Podravka“ u Koprivnici i TAM u Mariboru, piše u opširnom tekstu na ovu temu RTS.

Da li je odluka o preseljenju bila zaista odbrambena i strateška ili je prava namera bila slabljenje Srbije, kako su decenijama kasnije tvrdili neki ekonomisti i političari?

Mapa na sto i crveni krstići

U kabinetu Josipa Broza Tita su Koča Popović i Boris Kidrič.

Pred njima je mapa Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). A na njoj crveni krstići. Njima su precrtane fabrike.

Najviše crvenih krstića bilo je na severnom delu Narodne Republike Srbije – u Vojvodini.

„Oni koji su bili svedoci i učestvovali u odlukama tadašnje vlasti pričaju da je to stvarno bilo tako. Nađu se drugovi uveče, stave mapu i gledaju gde će i šta da presele“, objašnjava novinar Slavoljub Kačarević kako je nastala legenda o planu takozvane „Privredne mobilizacije“.

Kačarević je o tome u dnevnom listu Politika 1989. godine objavio feljton. Tada je otvorena polemika koja traje do danas – ko je preselio srpske fabrike, ko je Srbiji ukrao rast?

Plan „Privredne mobilizacije“

Dugo čuvana privredna tajna bio je spisak fabika za preseljenje, koji je u novembru 1949. godine stigao u Ministarstvo industrije FNRJ, u kabinet ministra Borisa Kidriča.

Planu „Privredne mobilizacije“ prethodilo je Titovo istorijsko „ne“ Staljinu, nakon koje je na Vidovdan 1948. godine doneta razolucija Informbiroa.

„I taj plan je podrazumevao niz gigantskih akcija, a jedna od njih bila je preseljenje privrednih objekata sa potencijalo neodbranjive teritorije. A to je uglavnom Vojvodina i Srbija. U neke krajeve gde je odbrana realna, a to su Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska“, smatra Kačarević.

Zanimljivo je, međutim, da u isto vreme u istoj meri nije planirana evakualcija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Slovenije i Hravatske. A i njima je, kao i Srbiji, pretio vojni napad. Ali iz Mađarske.

I ne samo to.

Neposredno uz granicu, u to vreme su građeni su fabrika „Podravka“ u Koprivnici, „Litostroj“ u Ljubljani, fabrika kamiona TAM u Mariboru.

Koje fabrike su sve bile na spisku?

Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su „Sever“ u Subotici, IMR u Rakovici, Elektronska industrija u Nišu, „Ikarus“ u Zemunu. Plan je bio sledeći: u roku od samo osam sati trebalo je fabriku razmontirati, spakovati u sanduke, utovariti u železničke vagone i poslati van ugroženog područja.

Tako je, prema kasnijem popisu, iz Vojvodine preseljeno: 24 mlina, fabrika šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dve strugare, fabrika nameštaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.

“Recimo Fabrika kamiona iz Rakovice je preseljena komplet u Maribor. Sa sve projektnim biroom. Imali su samo nekoliko dana da se spakuju i odu. Bez obzira na porodice, njih četrdesetak je preseljeno“, kaže Slavoljub Kačarević.

Inženjeri iz Rakovice obučavali su kolege u Mariboru. Osim znanja, Rakovica je Mariboru dala mašine, tehnologiju, opremu, tehničku dokumentaciju, alat.

Tako je od IMR-a nastao TAM. Tvornica automobila Maribor. Kompletna proizvodnja kamiona preseljena je u Sloveniju, a IMR je počeo da proizvodi traktore.

Na mestu današnjeg „Ikarbusa“ u Zemunu 1927. godine nikao je „Ikarus“. I pre i posle rata tu su se proizvodili avioni.

Proizvodnja aviona preseljena je u Mostar posle 1948. godine. Tako je nastao mostarski „Soko“. A „Ikarus“ je promenio ime u „Ikarbus“ i počeo da proizvodi autobuse.

Izvor: RTS/Anica Telesković

Foto: Pixabay