Zašto uvozimo voće i povrće?

Piše: Srđan Mrđa, ekonomista

Poslednjih godina, po mega marketima i prodavnicama gotovo da ne možemo naći povrće i voće sa domaćih njiva odnosno plantaža. Sve više se uvozi, što predstavlja već ozbiljan trend, i ne samo od okolnih već i iz udaljenijih zemalja. Da li naši seljaci ne mogu da proizvedu dovoljnu količinu ili im se jednostavno ne isplati, tek činjenica je da smo zaboravili kakav je kupus iz Vojvodine, paprika sa juga ili domaće jabuke. Srećnici su ljudi na selima ili oni koji imaju rodbinu na selu.

Najveći apsurd je to što većinu kultura koje uvozimo možemo sami proizvesti i proizvodili smo godinama, decenijama unazad ali očigledno da zakoni tržišta najviše pogađaju domaće poljoprivrednike. Šta se toliko promenilo da moramo sve da uvozimo iako imamo kod nas?

Ukoliko pitate seljake, reći će vam da im država ne pomaže kroz subvencije za mehanizaciju i agrotehniku i da ukoliko bi se to promenili proizvodili bi toliko da se podmiri ne samo domaće tržište već da ima i za izvoz, što bi svima bilo od koristi. Seljacima od prodaje a državi od izvoza i deviznog priliva iz inostranstva.

Uzmimo na primer pasulj, biljka poreklom iz Južne Amerike koja rađa i u Srbiji. Poslednjih godina proizvodnja je toliko zatajila da se uvozi iz Kine, Egipta i Kirgistana vrednosti preko 9 miliona evra, a cena kilograma kreće se između 200 i 300 dinara po kilogramu. Sa druge strane domaći pasulj je daleko skuplji,  pre svega zbog nesavršenih uslova i činjenice da prinos u velikoj meri oscilira. Od 500 kilograma do 3 tone po hektaru, u zavisnosti od vremenskih prilika.  Krompir se uvozi Nemačke, Grčke i Holandije takođe po nižoj ceni nego što da prodaju domaći poljoprivrednici. Domaći beli luk duplo je skuplji od uvoznog iz Kine i Perua pre svega jer ga gotovo i nema u prdavnicama. Jabuke i kruške se takođe uvoze, najviše iz  Poljske iako se Srbija savršeno tlo za uzgajivanje ovog voća, posebno jabuka. Iako je Srbija dobro podneblje za kupus, i to uvozimo jer ne postoje proizvodni kapaciteti koji bi podmirili domaće tržište. Oko 12 hiljada tona ovog povrća uveze se svake godine iz Makedonije, Albanije i Grčke čija je vrednost skoro 30 miliona evra. Niske cene limuna i pomorandži posledica su velike ponude ovog voća pre svega iz Turske i Grčke u kojima zbog pogodne klime imaju velike količine za izvoz po povoljnoj ceni. Jedina kultura koja se trenutno uvozi a ipak sve više proizvodi kod nas, zbog niskih troškova,  je šargarepa pa se poljoprivrednici nadaju da za koju godinu nećemo morati da je uvozimo.

Kad malo bolje pogledamo, gotovo da nema voća i povrća koje ne uvozimo iako mnoge od tih kultura rađaju i u Srbiji. Ovo je zabrinjavajući podatak za Srbiju, pre svega zbog činjenice da bi poljoprivreda trebalo da bude najprofitabilnija grana domaće privrede i lokomotiva domaće privrede,te bi se od izvoza okoristili i država i proizvođači.

Postavlja se prosto pitanje: kako je moguće da je uvezeno voće i povrće, i pored carina konkurentnije i jeftinije od domaćeg? Da li su samo klimatski uslovi za to krivi ili ipak ima i do države i poljoprivredne politike? Upravo ovo drugo.

Subvencije u državama iz kojih uvozimo, daleko su veće od subvencija koje dobijaju domaći seljaci. Ukoliko bi se država opredelila na razvoj poljoprivrede, te više subvencionisala poljoprivredu kroz nabavku mehanizacije, naftu i drugu agrotehniku, nego recimo dolazak stranih kompanija koje se zadržavaju par godina (dok ne istekne period subvencionisanja), možda bismo za koju godinu mi izvozili limun, krompir, pasulj ili kupus u zemlje EU ili Rusiju, posebno što na ovim tržištima izvozimo bez carina. Možda bismo baš kroz poljoprivredu ostvarili spoljnotrgovinski suficit i devizni priliv i veći privredni rast. Srbija odavno nije industrijska zemlja, a ono što nam je priroda dala, plodno tlo, ne koristimo ni 30% mogućnosti. Možda se nekad stvari promene, do tada ješćemo samo iz uvoza.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay