Da li je u Srbiji normalno da postoji drugačije mišljenje?
Piše: Nataša Mijušković
Rečeno sredinom januara, ostvareno krajem aprila: „Idemo na izbore, idemo u pobedu“. Doduše, nije se računalo da će apsolutna većina preći u prostu – od 158 poslanika stiglo se do 131. Ali, išlo se na izbore i zbog toga što se „izašlo u susret protivniku koji želi da se stvari menjaju“. Protivnik je jedva prešao u cenzus ali, i takav, smeta. Da li se dobio širi društveni konsenzus koji je, kako je u januaru rečeno, uz pun mandat, neophodan za sprovođenje reformi?
U slavljeničkoj noći ubedljive pobede na izborima, između 24. i 25. aprila, srušeni su objekti u Hercegovačkoj ulici u Savamali. Novi-stari premijer najpre je bio siguran da država ne stoji iza toga, ali da je trebalo da ga pozovu da učestvuje u „rušenju rugla gde su lopovi koristili narodnu imovinu“. Mesec i po dana otkako je promenjen izgled Savamale, mandatar saopštava da je to, ipak, učinio neko iz vrha prestoničke vlasti. „Kompletne idiote“ više ne spominje. Gradski čelnici se brane ćutanjem. Za sada, reklo bi se, i Tužilaštvo.
Od fantomki u Savamali stiglo se do toga ko se krije iza fantomki u noći hapšenja Slobodana Miloševića pre deceniju i po. Kao da se ne veruje Miloradu Ulemeku Legiji koji u „ekskluzivnim“ intervjuima ovih dana kaže da su iza fantomki bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Kao da najjača stranka u zemlji, za sve ove godine, nije mogla da inicira formiranje skupštinskog anketnog odbora koji bi ispitao ko se krije iza fantomki i, što je važnije, ko je nalogodavac? I kao da je malo da o fantomkama u Vili „Mir“ 2001. godine priča jedan čovek, njih su se, govoreći o Savamali, „setili“ i mnogi pripadnici koalicije koja je ubedljivo pobedila na izborima, kao i pojedini analitičari. Od rušenja u Savamali stiglo se i do RTS-a koji „krije“ snimak prebijanja Dragoljuba Milanovića 5. oktobra 2000 godine. Srećom, tu je You tube.
„Širi društveni konsenzus“ zbog kojeg se išlo na prevremene izbore doveo je do sve masovnijih protesta „Ne davi(mo) Beograd„. Doduše, stepen masovnosti zavisi od toga da li o protestu govore učesnici – „Soroševi plaćenici“, predstavnici vlasti ili „žuta“ štampa (boja nije u vezi s partijskom lojalnošću). Nepunih mesec dana posle izbora, nalik onima 90-ih, usledile su smene na Radio-televiziji Vojvodine. Od tada se, pod parolom „Podrži RTV“, protestuje i u Novom Sadu. Za koji dan (petak, 18. jun) biće i kontramiting. Protiv Bojana Pajtića i „žutih urednika koji nedeljama siluju nepostojeće afere u Savamali i na RTV-u“. Protest 48 odsto protiv gromoglasnih šest odsto! Čim predsednik Kine ode iz Srbije verovatno će uslediti protest ispred Radio-televizije Srbije u Beogradu, koji se, kako dolikuje prestonici, uveliko najavljuje. Jer, kako je moguće da susret predsednika Rusije i premijera Srbije u Moskvi bude treća vest u Dnevniku 2, posle sahrane Velimira Bate Živojinovića i odluke Hrvatske da odblokira pregovore Srbije o poglavlju 23 i, kako reče najpre premijer pa za njim i mnogi drugi, posle izjave hrvatskog analitičara Davora Đenera? To što Đenerove izjave nije bilo u Dnevniku 2, već u Dnevniku 3, ali posle susreta Putin-Vučić, niko se nije potrudio da proveri. Istina ne zanima čak ni one koji misle drugačije od onih koji imaju prostu većinu. Ipak, nezadovoljni RTS-ovom uređivačkom politikom u Takovskoj bi, to ne kriju, protestovali i pojedini analitičari. Bojim se samo da im se termin gostovanja na RTS-u ne poklopi s terminom održavanja protesta.
Ako je u ovom slučaju Volter slaba uteha – „politika je veština da se laže u pravi čas“ – možda samo neko treba da čuje potpredsednika SNS-a Miloša Vučevića: „Normalno je da postoji drugačije mišljenje“. Tada bismo, tvrdim, stigli do šireg društvenog konsenzusa o mnogim pitanjima.
Izvor: BIZLife
