Sizifizam ili žensko preduzetništvo
Piše: Nataša Mijušković, novinarka
Tridesetpet godina je prošlo od pesme “Žene i muškarci” grupe “Buldožer”, a malo toga se od tada promenilo. Ima ih više od muškaraca u zemlji, ali manje u biznisu. Uspešnije su i brže u školovanju. Ne i u karijernom napredovanju. Napredak, ali do određene granice. Jer, kako objasniti činjenicu da nijedno javno preduzeće u zemlji ne vodi žena? Za pokretanje sopstvenog posla teško se odlučuju. A, i kada se odluče, to je najčešće iz nužde, manje zbog šanse, a “avantura” ne traje dugo. Ne njihovom voljom.
U godini preduzetništva, istina, proglašenoj tek u martu, Vlada najavljuje da će žensko preduzetništvo pomoći sa milion evra, umesto najavljenih 250 000. Darežljivo obećanje, baš negde oko 8. marta. Od 300 000 malih i srednjih preduzeća u zemlji, svako treće vodi žena. Zapošljavaju do 10 ljudi a, statistika pokazuje, bolje od muškaraca koriste zakonsku mogućnost da im se za dvoje novozaposlenih porez umanji četiri puta! Ipak, imaju problem pri dobijanju kredita, a o hipotekarnom teško da su u prilici i da pregovaraju jer uglavnom nisu vlasnice nekretnina. Kako poslovne banke ne vide interes u mikrofinansiranju, država najavljuje pomoć ženskom preduzetništvu; zakon o mikrofinansiranju, u najboljem slučaju, može da se očekuje sledeće godine.
Iako će, neretko, mnogi muškarci priznati da su bolja poslovna iskustva imali sa ženama – ako ništa drugo a ono su odgovornije – to priznanje obično traje do odlaska na poslovni dogovor u kafanu, naravno, u muškom društvu. Tako su obrazovanje, znanje i sposobnost zaustavljeni na kafanskom pragu, jer živimo u svetu muških kafanskih ugovora.
“Zašto se žene ređe od muškaraca odlučuju da pokrenu posao i zašto oni ne traju dugo?”, pitanje u mini anketi koju sam sprovela među prijateljicama – sve obrazovane i sposobne, nijednoj hrabrosti ne manjka, ali nijedna nije ni pokušala da pokrene sopstveni posao. Zaključak donet konsenzusom: Biološki predodređene, a poslovno podređene. Nemaju samopouzdanje (ni same ne veruju da mogu da budu “gazde”). Teško nalaze svoj poslovni imidž. Imaju balkansku crtu ženskih prioriteta zacrtanih u hipotalamusu. I, ono što je najvažnije, nemaju podršku porodice, osim deklarativne. A kada konačno same sebi postanu gazde jer im je, u većini slučajeva, prethodni gazda dao otkaz, uz sve druge probleme, njihovi poslovni partneri odlučuju se da pre duguju firmi koju vodi žena nego koju vodi muškarac. Dužnici se brzo nakupe, a firma još brže ode na doboš…
I tako priča o biznisu završava pričom o feminizmu. Jer, u 21. veku, još je aktuelna priča o ravnopravnosti polova. Slaba je uteha to što svakog 8. marta žene dobijaju zumbule. Da situacija, ipak, nije beznadežna, dokaz su i orhideje koje je za Dan žena dobila jedna moja prijateljica.
