Danju Ragib, uveče Nagib

Piše: Aleksandar Stevanović, ekonomista i konsultant

Ragib i Nagib su, kako se sećaju oni koji pamte barem kako je izgledalo kada zemlja teži da je vodi mrtav čovek dok se ne smisli nešto bolje, jugoslovenska verzija doktora Džekila i mister Hajda, nastala na apsolutno bujajućoj kreativnosti Ramba Amadeusa, koja je vrhunac dostigla na albumu M-91, na prelazu 1980-ih u 1990-e. Elem, reč je o uspešnom šibicaru Ragibu, koji je „tamna strana Meseca” policajca Nagiba, lakomog na sladak život. Nažalost, kako sam odabrao da se bavim ekonomijom, jer sam, sledeći svoj razum, shvatio da bih u umetnosti u najboljem slučaju bio nižerazredni lovac na jadne sinekure, šibicar će biti iskorišćen upravo za objašnjenje bleštavila politike subvencija.

Ali da krenemo od početka. Svako društvo pokreću oni koji uglavnom vide stvari koje drugi ne vide, koji su spremni da upravo iza svog „oštrog vida” stanu svojim novcem i imovinom, da prihvate rizik svojih poslovnih ideja, da zaposle druge ljude i da svakog dana razmišljaju o potrebama kupaca, zakonima, tananoj razlici između likvidnosti i profitabilnosti, stepenu razbojničkog duha – kako konkurenata, tako i države – i da na posletku, ako su jedni od manjine koja uspe u tome, zarade značajno više nego oni koji su odvažni jedino da rade za platu.

U korenu toga što danas živimo u najboljem svetu svih vremena, gde nema kraja uvećanju bogatstva i sve boljem životu, leži najmoćnija sila koja je od čovečanstva, koje hiljadama godina nije uspevalo da bitno uveća standard ljudi, uspela za samo dva veka da napravi čudo – preduzetništvo slobodnih ljudi koji se pod razumnim zakonima bore da što više zarade. A opet, ta zarada je posledica toga što traže načine kako da učine svojim proizvodima i uslugama živote svojih sugrađana što boljim.

Sledeći impuls za sopstvenom zaradom, preduzetnici čine dobro svima, ne zato što su altruisti, nego što njihove novčanike pune oni koji svojim novčanicima odlučuju koliko ko od tih drugačijih ljudi treba da ima. Ponekad su posledice neočekivane, ali sve one su posledica slobodne volje, a neočekivanost je upravo direktan rezultat toga što preduzetnici razumeju potrebe zajednice, dok običan svet razume uglavnom svoje potrebe i potrebe njima bliskih ljudi.

Društva koja pokreću sile preduzetništva jesu društva inovacija, slobodnih ljudi koji se uglavnom staraju sami o sebi, gde je lična sloboda protkana ličnom odgovornošću. To su društva pobednika koji se ne plaše konkurencije, koji vide ceo svet kao priliku. Ta društva brzo i održivo rastu, prilagođavaju se promenama. U zavisnosti od sklonosti, neka imaju jače, a neka slabije mere socijalne politike, neka imaju razumno deregulisana tržišta, a neka povremeno zalutaju u mere koje su neprijatelji razvoja privrede.

E sad, zašto je u Srbiji preduzetništvo nešto što se toleriše, povremeno i malkice zaspe sitnim novcem koji stigne ograničeno i do pokojeg preduzetnika, a subvencije su alem kamen ekonomske politike? Tu dolazimo da koncepta Ragiba, koji nudi lak i očigledan dobitak. Elem, kada se uzme više novca od 100.000 malih preduzeća i još više od građana, koji bi, takođe, znali da troše svoje novce, to se ne dâ staviti na jedno mesto, osim kao bezlični statistički indikator koji malo kome šta znači. Kada država stavi sav novac na gomilu, pa dâ subvenciju kojom parcijalni investitor sagradi fabriku, to je vidljivo svima i time se može hvaliti. Vide se sva nova radna mesta, nove hale, nove mašine, nove tehnologije, kao i sav prosperitet koji nam kuca.

Fabrika je dobitak na lotou, sitni gubitnici nikada neće dobiti svetla kamera, a još manje intervjue gde će objašnjavati kako pekar nije kupio malu pećnicu, automehaničar novu presu, zemljoradnik nove sadnice. Koliko smo dobili inovacija u Ragibovoj fabrici, gde on govori kako je napravio skoro pa pretvaranje vode u vino – vest je bez premca, dok je dosadno i neshvatljivo sabrati koliko je uzeto drugima i koliko je cela ta operacija alokacija tuđih para koštala.

Potom se javljaju dodati izazovi. Mali subvencionišu velike da dođu da im uzmu tržište, a ističe se samo da je otvoren prostor za kooperante. Malima se skraćuju lanci prodaje i razvoja, a ističe samo ono što dobijaju. Odbacujemo sopstvene inovacije, a glorifikujemo tuđe tehnologije, često nesvesni genijalnih inovacija, kao što su točkovi na koferu, želeći da prigrabimo tehnologije koje nam deluju moćne. Umesto da se govori o neto dodatoj vrednosti koja ostaje u Srbiji, a koja je kod malih veća, ističe se promet velikih. Umesto da se govori o tome da mali ne beže sa profitom, nemaju transferne cene i slične elegantne instrumente, radije se govori o sivoj ekonomiji i najlogičnijem ponašanju onih koji zarađuju osrednje, a treba podosta da plate državi.

Na sve to stiže i završna posledica. Ljudi masovno misle da je prosperitet posledica ingenioznosti politike. I jeste, dobrim delom, ali politike koja shvata ko treba da ulaže, ko treba da formira privrednu strukturu, ko treba da određuje šta treba da se proizvodi u Srbiji, a šta ne treba. A odgovor je ‒ potrošači, delom srpski, delom inostrani, a odgovor na njihove želje, opet, treba da nam dâ privreda, jer ona nije sklona da podgreva nerealne želje i, još manje, da te želje finansira tuđim parama.

Umesto društva pobednika, slobodnih ljudi, mi dobijamo društvo molilaca koji misle da sopstveni uspeh leži u tuđim rukama i da je neko drugi odgovoran za nečiji pristojan život. Takvo društvo je nužno društvo politike koja presipa iz polupraznih kazana i gde je očiglednost nepravde neumitna, jer u kazanu nema dosta za sve. Umesto harmonije nesklada nesavršenih ljudi, dobijamo ono što danas imamo – društvo konflikta, gde su jedni srećni što imaju moć, a drugi nesrećni što ne mogu da rade to isto.

Izvor: BIZLife magazin