Era postvesti iliti slučaj digitalne transformacije medija

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Era postvesti iliti slučaj digitalne transformacije medija

    Poslednjih godinu-dve jedna od omiljenih fraza, čak i političara, postala je „digitalna transformacija”. Promene su jedino što je konstantno, rekli su – više metaforično – još stari Grci onim „Panta rei”, ili „Sve teče”. Tehnologija nas je gurala napred i tako su i promene dolazile sa njom. Čovek je davnih dana smislio oružje, pa je otišao da lovi. Oruđe – pa je počeo da okopava zemlju i uzgaja biljke i tako trajno sebi promenio život. Parna mašina, naizmenična struja, prenos radio-talasa na daljinu i još mnogo različitih pronalazaka odredili su moderan način života u poslednjih nekoliko vekova. 

    Razvoj masovnih medija promenio je protok i širenje informacija zauvek, a internet i digitalna revolucija količinu i brzinu informacija doveli su do neslućenih razmera. Pitanje je da li bi Elvis bio popularan da nije bilo bioskopa. Slična stvar je sa Bitlsima i televizijom. Da ne pričam o trenutnim internet zvezdama. 

    Kada je Gutenberg izmislio mašinu za štampanje knjiga, informacije su krenule da se šire. Dugo su knjige bile jedini izvor znanja i nečeg novog. Kako je industrijalizacija uzimala maha, tako su i potrebe postajale sve veće. Prvi masovni medij postaju novine. Kada je na red došao radio, opšte mišljenje je bilo da će štampa nestati. Nije, promenila se. Ista situacija se desila i sa radiom kada se pojavila televizija. Svi su već oplakali radio – kad ono, međutim – što reče umetnik na grafitu. Istu sudbinu predviđali su televiziji kada je internet doživeo ekspanziju. Međutim, došlo je do renesanse radija i radijskih formata kroz podkaste. Prema svemu sudeći, možemo da kažemo da je medijska industrija doživela dosta transformacija kroz istoriju. 

    Ono što više brine u svoj toj transformaciji jeste šta se dogodilo sa informacijama. Dugo smo imali medije čija je ciljna grupa opšta javnost, kako bi rekli stručnjaci za komunikacije. Radio i televizija bili su izvor besplatnih informacija i jedino što vam je bilo potrebno da biste primili informaciju jesu aparat i antena. Sa druge strane, štampa je vremenom postala dostupna svima jer su mediji jedni drugima obarali cene i preživljavali su samo najtiražniji. Kada se pojavio internet, sve informacije su bile servirane na tacni. Konzumenti su ih uzimali po potrebi, a medijske kuće su živele od oglasa. Onda u priču ulaze tzv. ad blokeri i plaćeni sadržaj. Iz ugla brenda, to je u redu. Svi znaju da ste to vi i piše u tekstu pre ili kasnije. Čitaocima je ostavljeno na volju da li će da konzumiraju sadržaj ili neće. 

    Ono što je problem jesu informacije od javnog značaja. Tu, pre svega, mislim na politiku i sve što ide uz nju, a od čega nam život zavisi. Pre neki dan čitao sam u listu „Le mond diplomatik” o temi budućnosti medija i novinarstva. Birači se dele na polove, a mediji nude sadržaj baš onakav kakav ciljna grupa traži. „Levima” nude teme koje njima prijaju, a ista je situacija sa „desnima”. Pritom, uvodi se pretplata kao opcija preživljavanja medija. Mi koji volimo da čujemo razne informacije, sa raznih strana – u problemu smo. I intelektualnom i finansijskom. Vremenom ćemo morati ili da odaberemo stranu ili da prekinemo da se informišemo na način na koji smo to dosad radili. Pretplatiti se na neke informacije je u redu – međutim, pitanje je u svetu, koji je sve siromašniji, koliko će ljudi imati mogućnost da čuju različita mišljenja i da, na osnovu njih, formiraju neko svoje mišljenje.

    Posle ere postistine, kada su lažne vesti bile pakovane tako da ih konzumenti lakše svare, ulazimo u eru postvesti. Svako će imati svoju verziju vesti i svako će tvrdo braniti stav koji zastupa. Ta podela može da bude oštra i može da vodi u sukob. Sve zajedno – ništa mi se to ne sviđa. Nešto slično smo već preživeli devedesetih i jedva smo uspeli da obrišemo neke mentalne granice, koje sada opet neko hoće da nam nacrta. Tu otvaramo mnogo prostora za manipulaciju informacijama. Samo želimo da imamo sve više čitalaca, tj. pretplatnika, što znači da smo sve tvrđi u stavovima kako bismo zadovoljili glad naše ciljne grupe. Broj pretplatnika će pasti ako se stavovi promene, samim tim, mediji dolaze u egzistencijalni problem. Tu je i pitanje poverenja u neki medij ako promeni svoj stav. Istovremeno, javni servisi u ovom formatu onda gube smisao. Informacije koje su neutralne i objektivne nemaju svoje kupce. 

    Možda se porede babe i žabe, ali čini mi se da smo u vreme kada smo imali dva televizijska i nekoliko radijskih programa bili objektivnije informisani.

    Sa druge strane, sadržaji koji se zovu „kultura i umetnost” imali su veću publiku. Nismo imali izbora i gledali smo sve što nam se servira, jer smo bili gladni svega. Danas smo u situaciji da gledamo kursor koji blinka u pretraživaču i da se pitamo na koju ćemo stranu i šta ćemo da konzumiramo. Šta je od toga istina? Kome verovati? Nadao sam se nekom boljem ishodu posle velikog praska koji je internet doneo u svet medija. Jedino što je sigurno jeste neka nova transformacija, koja će neminovno doći. Valjda ćemo onda biti bolje sreće u izvlačenju.

    Izvor: BIZLife magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE