Godina kada smo postali prava verzija sebe

Piše: Igor Lazarević, konsultant u oblasti farmacije i zdravstva

Umesto da smirujemo paniku, mi je pojačavamo. Umesto da gradimo poverenje, mi ga urušavamo. Umesto da upravljamo epidemijom, mi blokiramo čitavo društvo. Umesto da širimo istine, mi širimo laži. Umesto da imamo medije, mi imamo propagandu. Umesto da budemo racionalni, mi smo postali iracionalni

Upotrebio bih svršeni glagol, ali ne mogu. Ne prođosmo, već prolazismo godinu za nama. Godina koja je počela izjavama: „Ovo je najsmešniji virus”, „Groblja će nam biti mala” i „Približavamo se scenariju iz Italije i Španije”, pa nastavila: „Koronavirus nije drekavac”, „Nećete nas zatvarati kao babune po stanovima”, „Informatičari su odgovorni” i „Zaražavali su se na pauzama”, te završila temama: „Vakcina ili sanduk”, „Lideri u vakcinaciji”, „Ekonomski tigar” i „Tražimo zaključavanje”. I naravno, „Za sve je kriv Đilas”, „Za sve je kriv Vučić”, „Za sve je kriva Kina”, „Za sve je kriva Amerika”, „Za sve su krivi lekari”, „Za sve su krivi građani”, „Sve je ovo zavera” i „Ne pamtimo veću kataklizmu”. Ne znam za vas, ali ja posle 90-ih ne pamtim „šizofreniju” godinu od ove koja je za nama. Možemo je zvati – korona godina.

Dok su svi govorili da je ovo prilika da postanemo bolja verzija sebe, ja sam govorio da smo postali prava verzija sebe. Ne znam kako, ali – smireni postadoše paničari, glupi postadoše pametni, humani postadoše brutalni, empatični postadoše dušebrižnici, a nepismeni postadoše poslanici. Ali bez brige, neke stvari su i dalje konstanta – krizni štabovi i njihove opozicije, patriote i izdajnici, mislioci i heroji, diktatori i demokrate, muljatori i manipulanti, ćiriličari i latiničari i, naravno, ekonomski tigar.

Nažalost, ne možemo reći „I, naravno, Džej”, jer ga više nema. A nema ni Balaševića, Đuričića, Irineja, Bekjareva, Lazića, Sanje Balkanike, Miše Aleksića i još nekoliko hiljada naših sugrađana i sugrađanki koje je odnela nova korona. Čekaj bre, ja znam da ovo nije kuga, besnilo ili ebola, ali nije ni običan grip. Ne pamtim da je grip u jednoj godini usmrtio toliko ljudi za koje smo svi znali i koje smo lično poznavali. U redu, jasno je da postoje teške zloupotrebe i manipulacije – pobogu, pa ja o tome stalno govorim – ali to ne znači da treba svi da zauzmemo rezervne položaje u kojima ćemo sve negirati.

U godini za nama kao da smo okrenuli naglavačke neke osnovne postulate.

Umesto da smirujemo paniku, mi je pojačavamo. Umesto da gradimo poverenje, mi ga urušavamo. Umesto da upravljamo epidemijom, mi blokiramo čitavo društvo. Umesto da širimo istine, mi širimo laži. Umesto da imamo medije, mi imamo propagandu. Umesto da budemo racionalni, mi smo postali iracionalni. Kažu da je to neka „nova normalnost”, ali za mene to nikad neće biti nešto normalno. Nema šanse.

Hajde da se ne lažemo. U godini za nama podbacili su i nauka, i struka, i država, i građani. Tamo gde je trebalo nauka i struka da daju rešenja – nastali su problemi. A donosioci odluka, ti naši sjajni političari, slepo su ih slušali, osim kad ih nisu slušali. Katkad to beše glupo, a katkad to beše pametno. Podbacila nam je i država – izgleda da joj je trebalo nekoliko meseci da shvati šta se dešava. Priprema – tanko. Organizacija – tanko. Komunikacija – tanko. Rejtinzi – stabilno. A opozicija? Podsetite me šta to beše opozicija. Izgleda da su opozicija postali neki lekari, a ne političari kojima je to posao. Konačno, i građani su se pokazali. Dok je većina građana pokušavala poslušno da prati disonantne tonove koji su dolazili iz kojekakvih zvaničnih i nezvaničnih kriznih štabova, manjina – dosta manja manjina – oterala je sve njih dođavola i radila sve po svome, kao u nekom paralelnom univerzumu.

Doduše, ne bi bilo fer da se generalizuje. Ako je nauka podbacila na jednoj strani, ona je briljirala na drugoj strani. U rekordnom roku nam je ponudila rešenja i znanja za borbu protiv „novog igrača na terenu”, zvanog SARS-CoV-2.

Takođe, ako je struka podbacila na jednoj strani (#slušajstruku), ona je pokazala koliko je spremna da se žrtvuje na drugoj strani za dobrobit drugih, radeći u veoma teškim uslovima, danima, nedeljama, mesecima (#hvalastruci).

Konačno, ni država ni građani nisu baš uvek grešili. Bilo je tu dosta dobrih stvari, ali nećemo sada i o tome. Znamo se.

I dalje smo u oštroj grupnoj polarizaciji. I dalje imamo radikalne „uterivače straha” (fearmongers) i radikalne „poricivače” (deniers). I dalje imamo radikalne protivnike vakcinacije (antivaksere) i radikalne promotere vakcinacije (vaksere). I dalje imamo političke ekstreme svih levih i desnih provenijencija. I dalje imamo radikalne „ljudskopravaše” i radikalne zavojevače. Tu su oni, nigde oni ne idu. Samo su sada isplivali na površinu i nastavljaju da vode svoje „never-ending” ratove.

Žao mi je samo što se kod nas, u Srbiji, borba protiv novog koronavirusa, ružnog naziva SARS-CoV-2, i bolesti još bezveznijeg naziva ‒ kovid 19 – svela na populizam, paušalnost i političko prepucavanje. Ne mogu da prihvatim da je normalno da se oko važnih društvenih stvari ne može povesti stručni diskurs koji bi bio lišen populizma, politike i manipulacije. Neki koji su to pokušavali često su bivali ismevani. Neki su vikali „Takav je posao, ni ja ga ne volim”, a neki „Hoću svoj deo, nećete da me prevarite”.

Žao mi je samo što se sve svelo na lažne „ili-ili” dileme, umesto da se shvati da su nam potrebna „i-i” rešenja. Stvorili smo lažne dileme „ili zdravlje ili ekonomija”, „ili provakser ili antivakser”, „ili odlučuje medicina ili niko drugi”, „ili si sa nama ili si protiv nas” i slične – da prostite na izrazu – nebuloze. Žao mi je što smo potisnuli društvene i humanističke nauke i sveli sve na čisto medicinski problem. A žao mi je i što smo potisnuli promišljanje (filozofiju) o etici i logici, kao što smo pokrenuli svojevrsnu orkestriranu hajku na crkvu i vernike, iako su se često ponašali nepromišljeno i neodgovorno.

Srećom, bilo je tu i svetlih tačaka. Bilo je pravih i istinskih heroja iz oblasti nauke, medicine, školstva, humanitarnog rada, građanskog aktivizma, medija, pa čak i sa društvenih mreža (malo da se našalim, Travel blogeri su sada postali Food blogeri). Bilo je i onih koji su nas do suza zabavili i nasmejali, kao „Brat moj”, „Kruševac geto” i mnogi duhoviti pojedinci i voditelji. A bilo je i onih koji su nas podsetili da smo ljudi od krvi i mesa i zbog kojih smo se siti isplakali. Kao Balašević, koji je i dalje tu sa nama.

I tako dolazimo do kraja ovog mog besmislenog pisanja. Šta na kraju reći? Iako stvari nisu ružičaste (što je možda i dobro), one ipak nisu ni skroz crne, ni skroz bele, a nisu ni u „pedeset nijansi sive”. U raznim bojama su, a to je upravo svet u kojem želimo da živimo – svet prošaran bojama. Ovaj virus ružnog naziva je došao da ne ode i ne treba ga kriviti zbog toga. Umesto da sa njim vodimo rat do istrebljenja, naći ćemo način suživota sa njim. „Mračnjaci” će mračiti, a „opuštenjaci” opuštati, ali hajde da se zajedno postaramo da ovo sve zajedno rešimo. Čuvajmo zdravlje. Čuvajmo zdrav razum. Čuvajmo tekovine koje smo stvarali. Zapitajmo se „Quo vadis, svete” i postarajmo se da ne ode u propast.

Odjavljujem se, ali ostajem. U godini za nama i vremenu pred nama.

Izvor: BIZlife magazin