HRANA ZA DUŠU: „Čuvajte obraz, valja raditi i kasnije“

• Informativa, po svojoj prirodi, nije previše kreativna, a vi, ipak, uspevate da se vaši „uvodnici” pažljivo slušaju, prepričavaju i dele na društvenim mrežama?

Informativa može biti vrlo kreativna kad se voli i kad se svi trude: i urednik, i novinar, i snimatelj, i montažer. Komentar je za mene zahvalna forma, jer težim da iskoristim malo dara za pisanje, solidno zapažanje i sklonost da manjim brojem reči kažem više. Ne može uvek uvodnik da bude i dobar, i efektan, i precizan, i sve čemu se teži, jer smo postavili i ograničenja i mnogo zavisi od tema koje obrađujemo tog dana. A što su događaji jači, to je uvodnik bolji. Zato i jesu najbolji oni koji se tiču Petog oktobra, sklanjanja Dačića, kovida, cirkulacije mozgova itd. Ipak, dobro je znati da stižemo na cilj i da nam gledaoci veruju. Imamo slobodu, koristimo je da teme postavimo drugačije, da biramo sagovornike koji su stručni za tu oblast itd. Mislim da radimo dobar posao, a dobar uvod je važan deo našeg programa

• Da li imate utisak da biti novinar danas u Srbiji nije profesija kojom se možete pohvaliti u društvu? Svedoci smo rijalitizacije javne, pa samim tim i medijske scene, novinarski kodeks je davno zaboravljena kategorija, a odgovornost za izgovorenu reč svih, pa i novinara – ne postoji…

Nemam taj utisak ili ne želim da ga steknem. Ja, naprotiv, mislim da je novinara danas toliko malo da se time mogu dičiti u svakom društvu. Istraživački novinari, dobri pisani i TV novinari – njihov rad i kredibilitet ne sme da uruši činjenica da armija Barbara postavlja plaćena pitanja. Bukvalno plaćena: boljom platom, većim stanom, telefonom, tašnom, mestom PR-a ili angažmanom da se „vode” državne tezge… Ili, ako hoćete dalje, ministarskim ili ambasadorskim mestom, a ima i tih „novinara”, posebno zaslužnih. Mi nismo kolege! I kad to Slobodan Georgiev kaže javno, svi oćute. Kažu: „Nisi solidaran.” Sa kim? Ali nisu samo Barbare i Goce problem, ima novinara koji tokom intervjua pristaju na javno ponižavanje. Nema teksta kojim se to kasnije pere. Hoću reći, čuvajte obraz, valja raditi i kasnije. Mada ovde svi imaju pamćenje zlatne ribice, tako da će novinara i „novinara” uvek biti.

• Koliku štetu nanose lažne vesti i kako se boriti protiv toga?

To šta sve lažne vesti (fake news) mogu da donesu zemljama, pa i čovečanstvu, odlično je opisano u dokumentarcu „Social dilemma”. Svetski mediji imaju formirane čitave redakcije koje proveravaju vesti i njihovu utemeljenost i istinitost. Ali mislim da se kod nas manje radi o lažnim vestima, više je reč o spinovima. Mi se borimo sa namernim skretanjem pažnje, govorima mržnje po zadatku, antivakserstvom po zadatku… Mi se borimo sa dobro osmišljenom medijskom strategijom manipulacije masama.

• U jednom intervjuu koji ste dali pre četiri godine, na pitanje sa kojim izazovima ste se sve sretali, odgovorili ste: da ostanete svoji, da se ne prodate i da je zato najvažnije da, u želji da se dopadnete vlastima, ne pravite propagandni program. Očigledno je da ste uspeli da ostanete svoji, a sa kojim izazovima se srećete danas?

Hvala vam. Izazovi su neprekidni: u izboru tema, sagovornika, dobrog ugla. Čest izazov je gost – koga pozvati, zašto baš njega itd. Sreća te su to izazovi koji su sastavni deo našeg posla. Drugih izazova uglavnom nema, radimo slobodno, mislimo svojom glavom i verujemo isključivo svojim očima.

• Iz ove perspektive, da li je lakše raditi na Javnom servisu ili na kablovskom kanalu? Ili poenta novinarstva i nije da vam „bude lakše”?

Nije poenta u tome da vam bude lakše. Poenta je u tome da budete slobodni. Bez toga nema ni života, ni posla. Ako to nije prioritet, lakše je raditi na RTS-u. Ima više kapaciteta.

• Šta nedostaje televizijskim programima danas?

Informativa po meri čoveka, polemičke emisije, hard talk, emisije za mlade, jutarnji programi koji nisu poligon za iživljavanje ili političko prepucavanje, već servisi građana. Zabavni program u kojem nije sve muzika i kostim… Svašta nedostaje.

• Da li u budućnosti vidite sebe kao voditeljku hard talk intervjua ili biste se okušali u nekim „životnijim” temama i formatima?

Nisam sigurna da sebe uopšte vidim u hard talku, ali sam sigurna da sebe ne vidim kao voditeljku (smeh), bliža bi mi bila forma poput „60 minuta”, ali naše televizije to ne gaje. Ima vremena, a biće, sigurna sam, i prilike, pa ću rešiti.

• Koja su vaša tri omiljena filma?

Nemam taj rang, ali su mi posebno dragi: „Tri karte za Holivud”, „Blistavi um”, „12”. Odličan je i vrlo potresan „Ustav Republike Hrvatske”, kao i filmovi Gorana Markovića.

• Koju pesmu ili kog izvođača biste izabrali za soundtrack svog života?

Za soundtrack života je rano (smeh), ali posebno volim Josipu Lisac. Snažna ličnost, upečatljiva umetnost, božji glas, u svakom smislu izdignuta iznad svog vremena i prosečnosti. Retko velika umetnica. Izvojiću „O jednoj mladosti” i „Kapetane moj”, „Bolujem”, „Posve slobodna”.

• Šta su osnovne vrednosti kojima su vas učili, a čemu danas vi učite svog sina?

Učili su me ono što dobri roditelji i uče decu: da je poštenje ono što određuje čoveka, da su oni zavidni i zlobni istinski nesrećni, da pomažem uvek kada mogu, da se slabiji moraju štititi, da se ne podmeću klipovi nikome jer sapletu tvoje noge. Hvala roditeljima, sve ključne lekcije su tu. Moj sin je mali i za sada ga učim da gleda u oči kad govori, jer to rade ljudi koji ne lažu, i da ne krši obećanja. Za drugo ima vremena.

• Koji je, po vašem mišljenju, najbolji srpski brend?

Rakija je najbolji srpski brend. A sklonost da sve urušimo sami, bez tuđe pomoći – najgori brend zemlje.

• Šta je vaša „hrana za dušu”?

Vukašin i voda uz obalu. I dobro vino.

Izvor: BIZLife magazin