HRANA ZA DUŠU: „Najponosnija sam na publiku koju sam okupila oko BDW“

Branislava Antović Aleksić, preduzetnica i osnivačica portala „Brana’s divine world“

• Vaš blog je počeo kao modni, prerastao u „lajfstajl” a onda je i tu „definiciju” prevazišao. Kako biste danas definisali „Brana’s Divine World”?

Deluje mi da je već od prvih tekstova na tadašnjem blogu „Divine World of Fashion”, nastalom u oktobru 2010. godine, bilo jasno da će ta priča teći u jednom zanimljivom i ne baš očekivanom smeru. Ma koliko da sam želela da se držim određenih okvira, ispostavilo bi se da su mi preuski i da bih da virnem i malo van njih. Tako sam i činila. To nas je dovelo do današnje forme BDW-a, koja je poprilično hibridna, pa tako on nije niti blog, niti portal, niti onlajn magazin. On je od svega pomalo. Ali nikad mi forma nije ni bila važna. Važno mi je bilo ono unutar nje, a danas sam istinski ponosna na to. Na sadržaj koji kreiram zajedno sa još 12 sjajnih žena, a koji obuhvata sve od mode i lepote, preko umetnosti, kulture, enterijera, putovanja, do aktivizma i suočavanja sa temama sa kojima se nije uvek lako suočiti.

• Kako je Branislava, studentkinja novinarstva iz Aleksinca, zamišljala svoju karijeru?

Godinama sam se zanosila mišlju da ću se baviti raskrinkavanjem afera koje imaju veze sa organizovanim kriminalom. Obožavala sam tu temu. Da je u vreme mog tinejdžerskog doba postojala redakcija „Krika”, sanjala bih da radim u njoj. Život me je odveo na neku drugu stranu i moram priznati da sam mu zahvalna zbog toga, jer ne znam koliko bih uspela da izdržim pritisak istraživačkog novinarstva.

Ali to ne znači da tu stranu svoje ličnosti ne nahranim s vremena na vreme baveći se, na svoj način i u okviru svojih kanala, temama o kojima se takođe ne priča tako lako, a ni rado.

• Na svom blogu, društvenim mrežama, a odnedavno i u podcastu „OdaBrana priča” govorite o različitim važnim temama: od osnaživanja žena i promovisanja, feminističkih (u najboljem smislu te reči) stavova, o politici i demokratiji, o važnosti zaštite životne sredine… Da li su to teme koje su vama i privatno bitne?

Odmah ću da se osvrnem na ovo „u najboljem smislu te reči”, jer mi se čini da insinuira da postoji i negativan smisao feminizma, a njega nema – to je samo ogromna zabluda u vezi sa ovom temom. Feminizam se u celosti bori za jedan bolji i ravnopravniji svet i ništa više od toga. Negativna konotacija takve borbe kreirana je od strane povlašćenih i u patrijarhatu ušuškanih grupa kojima je ravnopravna žena predstavljala pretnju. Takav narativ se mora ostaviti u prošlosti, jer ako istinski želimo da postanemo bolje društvo i bolji stanovnici ove planete, moramo osvestiti i rešiti pitanje rodne ravnopravnosti. I da, mislim da je jasno da su ovo za mene izuzetno važne teme, bez obzira na to da li o njima pričala privatno, na viđenju sa prijateljima, ili na svojim kanalima.

• Šta je ono što ste naučili tokom duže od decenije rada u „blogosferi”? Na koje svoje postignuće ste najponosniji?

Uh, naučila sam mnogo, mnogo toga. Sve što je deo mog sadašnjeg posla, sve sem pisanja, naučila sam u prethodnih deset godina. Od fotografije i video-montaže, preko svih tajni i caka rada na društvenim mrežama, do menadžerskih zadataka i veštine pregovaranja. Mnogo, mnogo puta sam u Gugl pretraživač na svom laptopu ukucala „How to…” i isplatilo se svaki put. A najponosnija sam na publiku koju sam okupila oko BDW priče. Te žene i ti muškarci – to je nešto neprocenjivo. Toliko divnih, inteligentnih, obrazovanih ljudi, od kojih i sama svakodnevno učim. Čast mi je da takve ljude mogu zvati svojom čitateljkama i čitaocima.

• Veoma vodite računa o načinu na koji se izražavate i na svom blogu i na društvenim mrežama i čini se da ste vrlo odmereni čak i kada vas neke teme lično uznemire. Gde ste se naučili odmerenosti, pošto to nije „zaštitni znak” ljudi sa ovih prostora?

Da mi je neko pre deset godina rekao da sam odmerena, slatko bih se nasmejala. Umem ja impulsivno da reagujem i dalje. Ima to veze sa mojom izraženom emotivnošću. Ipak, kada je reč o javnom iznošenju stava i mišljenja, tu moja profesionalna strana nadvlada, pa mi sve one lekcije o novinarskoj objektivnosti i nepristrasnosti dođu na pamet. Dajem sebi prostora da zauzmem stav i stranu, ali uvek je to sa dozom zadrške, baš zbog te profesionalne, pozitivne, deformacije. E, to je posledica FPN škole, na koju sam ponosna.

• Da li je i vama ponekad neophodan „digitalni detoks”?

Na svakih par dana osetim potrebu da smanjim svoje onlajn prisustvo, što obavezno i činim. Neretko čitave vikende provedem oflajn i to je neophodno kada se bavite ovim poslom i dnevno provodite i do osam sati na telefonu. Hteli to ili ne hteli, telefon je vaše glavno oruđe, ali i najgora distrakcija, pa balans između ta dva postaje prava veština i umeće.

• Koja je poslednja knjiga koja vas je oduševila?

Ovih dana sam uživala čitajući autobiografiju Mire Stupice – „Šaka soli”. Pre toga sam čitala „Boldvina”, Milice Vučković, i baš me je prijatno iznenadio. Trenutno sam na „Genijalnoj prijateljici”, Elene Ferante. Konačno sam odlučila da dam šansu napuljskoj tetralogiji. Bežala sam od nje mesecima, a onda mi je slučajno došla u ruke i, naravno, dopala mi se. Uglavnom imam averziju prema preterano hvaljenim naslovima, ali odlučila sam da to prevaziđem, jer nepravedno zaobilazim zaista fina dela.

• Da li radije birate opuštanje uz filmove ili serije?

U poslednje vreme češće posežem za serijama i žao mi je zbog toga. Veliki sam filmofil, ali je produkcija serijskog programa toliko napredovala da više i ne pravim razliku. Takođe, obožavam dokumentarce i biću slobodna da preporučim dva koja su me u skorije vreme oduševila: „Kolektiv”, rumunski dokumentarac o velikom požaru u bukureštanskom klubu koji je razotkrio jednu od najvećih afera u istoriji rumunskog zdravstva (verujte mi, priča je neverovatna), a drugi je „My Octopus Teacher”, priča o prijateljstvu između čoveka i hobotnice, koje je u celosti zabeleženo kamerom.

• Koji je, po vašem mišljenju, najbolji srpski brend?

Ne znam koji je najbolji, ali znam koji je najslabije iskorišćen: istorijsko nasleđe. Koliko su nam puna usta priče o istoriji, toliko tu priču ne uspevamo da materijalizujemo. Dok se u drugim zemljama od svakog kamena pravi važna turistička tačka, mi i dalje dopuštamo da istinski vredni istorijski spomenici propadaju. Nikada neću to moći da prežalim, mada moram priznati da su napravljeni neki pomaci i na tom polju.

• Šta je vaša hrana za dušu?

U poslednje vreme to je boravak u prirodi. Neverovatno je koliko nakon vanrednog stanja i onih silnih zatvaranja više cenim prirodu i mogućnost nesmetanog uživanja u njoj. Pored vremena koje provodim sa svojom porodicom, vreme u prirodi je moj siguran način da se „resetujem”.

Izvor: BIZlife magazin

Foto: Jovana Rakezić