HRANA ZA DUŠU: "Nema te sile koja će lepotu nadvladati"

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    HRANA ZA DUŠU: “Nema te sile koja će lepotu nadvladati”

    Andrej Josifovski, arhitekta i ulični umetnik

    • Jedan od najčešćih komentara danas jeste da smo, kao društvo, postali apatični i neempatični. Kolika je uloga i odgovornost pojedinca u tome da nas iz toga trgne? Kolika je uloga umetnika?

    Apatičnost je postala prepoznatljiva karakteristika našeg društva, jer već godinama tumaramo po mraku, a mesije su stalno na političkoj sceni i, umesto preporoda koji obećavaju, stiže još veći mrak. Prevare su postale modus operandi i ljudi su u strahu jer se zakoni ne poštuju i pravde nema. Sirova snaga bahato gospodari, ali magičnost lepote je nešto što i najtvrđe srce može da smekša i da nadahne i zato verujem da će umetnost lepotom koju stvara spasti svet. Umetnici su lučonoše, a to je ljudska dužnost najsvetija – da se mrak razgoni i da ljudi mogu da gledaju. Nema te sile koja će lepotu nadvladati. Setimo se antologijskog crtaća „Lepotica i zver”.

    • Vi se, upravo kroz umetnost i svoje instalacije, trudite da skrenete pažnju javnosti, koja, pretrpana informacijama i dezinformacijama, zaboravlja brže od one famozne zlatne ribice. Inspiracije vam ne nedostaje, ali da li ste zadovoljni reakcijom? Imate li u glavi ili na papiru već neki sledeći spomenik „Zlatnom dobu”, nakon „Zlatnog cveta”, „Zlatne mešalice”, „Zlatne testere” i „Zlatnog kontejnera”?

    Nažalost, još je puno toga što nas težinom zlata vuče dnu. Ja svojim instalacijama samo želim da podsetim na obećanja koja se narodu pred izbore daju, a njih je, zaista, bilo puno. Držim da su moji radovi znakovi na putu ka pravom „zlatnom dobu”, a taj put je ovde, na Balkanu, jako krivudav i dug. „Gladna kašika zlatom uprljana” pre neki dan je doživela svoju tihu promociju u Knez Mihailovoj, jer je u Srbiji jako mnogo gladnih, kojima čak ni zakon ne dozvoljava da im se hrana poklanja, pošto se i na to plaća PDV.

    • Vaš otac, čuveni lekar i nekadašnji direktor beogradske Hitne pomoći – Borko Josifovski, 2005. godine, kao prvi uzbunjivač kod nas, otkrio je aferu u Hitnoj pomoći „Trgovina smrću”, ukazujući na veze Hitne pomoći i pogrebnika. Zbog toga je „nagrađen” višegodišnjom odmazdom od strane države. Koliko vas je to formiralo kao čoveka, ali i kao umetnika? Znači li to da vi, zapravo, nikad niste ni imali izbora da ostanete nemi na događaje i stanje oko nas?

    Bila je to jedna monstruozna afera gde životno ugroženim ljudima nije pružana lekarska pomoć da bi se, od privatnih pogrebnika, zarađivalo na njihovoj smrti. Mom ocu, koji je postavljao temelje savremene službe Hitne medicinske pomoći – preko uvođenja protokola razgovora na TC 94 (Indeks urgentnog zbrinjavanja) i kreiranja obrasca naloga za intervencije, do osnivanja Centra za obuku iz oblasti urgentne medicine – dat je otkaz u jednom montiranom procesu prema scenariju iz Ministarstva zdravlja. To je bila i lekcija za mene da se na televiziji i u novinama prikazuje neka stvarnost drugačija od one životne. Sigurno da je to imalo uticaja na moje odrastanje i na zauzimanje stava da se za istinu i pravdu mora bezrezervno boriti.

    • Nedavno ste i sami postali otac. Šta je ono što ste vi naučili od svoje porodice a što ćete preneti na svoju decu?

    Boriću se da moja deca završe škole i budu čestita i poštena, jer svetao obraz je nešto najvrednije što čovek može da ima.

    • Radite kao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, jednoj od onih ustanova koje, čini se, imaju „direktnu vezu” sa beogradskim aerodromom, odakle vaši studenti odlaze širom sveta tražeći ono čega u Srbiji nema i ne vide da će uskoro i biti. Šta vi kažete studentima koji se pitaju zašto da ostanu Srbiji? Zašto ste vi ostali?

    Postoji jedna izreka koja kaže da je svako kovač svoje sreće i ja, zaista, nikome ne bih nametao svoje stavove, jer bih time mogao nekoga učiniti i nesrećnim. Ono što ja radim – javno je; ko želi – može se usmeriti u tom pravcu. Ja sam ostao jer želim da se borim za bolju Srbiju, gde će i moja deca rasti i biti „svoji na svome”.

    • Javnost vas je prvo upoznala po muralima poznatih ličnosti (Đokovića, Laneta Gutovića, Miroslava Raduljice, Sergeja Trifunovića – koji je uništen, ekipe iz Državnog posla itd.), ali i onima na Bežanijskoj kosi, Donjem Dorćolu, „galebu” na Starom savskom i „plivaču” na Ostružničkom mostu… Da li je i to neki način približavanja umetnosti ljudima i da li Beograd uopšte dovoljno koristi prepoznatljivost svoje „urban art” scene?

    Smatram da je umetnički dar veliko bogatstvo svakog ko ga poseduje, a kao društveno biće, verujem da je to dobro od Boga i da ga treba podeliti sa svima. Kao jedan od protagonista „urban art” scene, mislim da je, što se Beograda i Srbije tiče, to još uvek mala scena, ali da su na njoj sjajni umetnici, koji svojim radom, već sada, uveliko skreću pažnju na svoje prisustvo.

    • Koja su vam tri omiljena filma?

    Ovo su za mene uvek bila najteža pitanja, još od popunjavanja prvih leksikona. Sada su to, definitivno, ostvarenja – redom: „Andrej Rubljov”, „Gladijator” i „Kum”.

    • Da li ste podlegli trendu „bindžovanja” TV serija i, ako jeste, koju ste seriju poslednju tako odgledali?

    Nisam još uvek tome podlegao, jer zaista nemam toliko vremena da odjednom pogledam celu seriju, ali bih svakako voleo, jer na repertoaru ima privlačnih naslova. Započeo sam gledanje serije „Crown”, ali zbog obaveza nisam stigao dalje od prve sezone.

    • Koju pesmu ili kog izvođača biste izabrali za „saundtrek” svog života?

    Frenk Sinatra – „My way”!

    • Koju ste knjigu poslednju pročitali, a kojoj knjizi se vraćate?

    „Vrli novi svet”, Oldusa Hakslija, i „Životinjska farma”, Džordža Orvela – nikada neće izaći iz mode, a „Mali princ”, Antoana de Sent Egziperija, i „Ja sam Akiko”, Stefana Tićmija – knjige su kojima se uvek vraćam. Volim da čitam i knjige koje svoju priču temelje na nečemu što se stvarno dešavalo, i to prvenstveno na ovim prostorima, jer je jako uzbudljivo voziti se vremeplovom putevima svojih predaka.

    • Šta je, po vašem mišljenju, najbolji brend sa ovih prostora?

    Kada bih se šalio, rekao bih da se dvoumim između sarme i ajvara, ali svakako je najbolji brend, ako za njega može to tako da se kaže – Novak Đoković.

    • Omiljeno mesto u Beogradu?

    Moje omiljeno mesto je plato na Bežanijskoj kosi, sa koga puca vidik prema većem delu Beograda, odakle sam i koraknuo u svet umetnosti.

    • Šta je vaša hrana za dušu?

    Blizina dragih ljudi i razgovor sa njima moja su najslađa hrana za dušu.

    Izvor: BIZLife Magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE