Hrvatska: Za srpske čokoladice (ne)spremni

Piše: Nataša Mijušković

Kako je moguće da komentar jednog roditelja na Fejsbuku, koji je kritikovao to što su deca u Dubrovniku, na dan tamošnjih domoljuba, u paketiću dobila i čokoladicu iz Srbije, (opet) uzdrma odnose između Srbije i Hrvatske? Koliko je potrebno da se od želje za „najboljim mogućim odnosima“ stigne do rata saopštenjima i  prepucavanja izjavama? U kakvoj su vezi „Pionirov“ slatkiš „mony“, „Za dom spremni“ i poglavlja?

Nije ovo prvi put da Hrvatska koči Srbiju na evropskom putu, ili pokušava da je unizi. Proletos je Zagreb, uprkos porukama iz Brisela da će u pregovorima sa Srbijom biti otvoreno poglavlje 23 – jedno od najvažnijih za postavljanje zemlje na zdrave noge, to demantovao (dva meseca kasnije ono je ipak otvoreno). Ovoga puta, susedi ne dozvoljavaju da otvorimo poglavlje 26 koje se tiče obrazovanja i kulture. Da li je moguće da je najmlađa evropska članica jača od cele Evropske unije? Zašto, na primer, Nemačka, koja (deklarativno) nema zamerki, ćuti na poteze Hrvatske? Zbog čega je odlazeći američki potpredsednik Džozef Bajden, baš u danu kada je Hrvatska blokirala otvaranje poglavlja 26, zvao novog hrvatskog premijera Andreja Plenkovića da ga podseti na važnost evroatlantskih integracija svih zemalja Zapadnog Balkana?

Ustaški pokliči „Za dom spremni“ prete da od povremenih incidenata postanu redovna pojava u Hrvatskoj. Najnoviji slučaj – postavljanje spomenika poginulim veteranima paravojne formacije radikalnih hrvatskih nacionalista, HOS-a, s grbom tog udruženja, na kojem je ispisan i ustaški pozdrav. Ni posle sedam decenija, hrvatska javnost, izgleda, nije načisto s ustaškim simbolima, pa hrvatski premijer najavljuje formiranje komisije koja treba da nađe rešenje za simbole totalitarnih režima, među kojima je i ustaški poklič. Predsednica Hrvatske koja, po sopstvenom priznanju, voli da sluša Tompsona na čijim je nastupima “Za dom spremni” redovnije od “Hajmo sad svi zajedno”, još u izbornoj noći, januara 2015. godine, kada je pobedila Iva Josipovića u predsedničkoj trci, pokazala je šta misli o Srbiji. Tada je dva puta, u istom danu, najavila da će se boriti da prava manjina u Hrvatskoj budu još veća, ali da ništa manje neće tražiti ni za Hrvate „u Srbiji, Vojvodini i drugim susednim zemljama“. Mogla bih da se složim s njom – potpisujem reciprocitet u položaju hrvatske manjine u Srbiji i srpske u Hrvatskoj. S tim, što ne verujem da bi se, u anonimnoj anketi, s tim složila i hrvatska manjina u Srbiji. Jer, bili bi zakinuti.

Zakinuta su i deca u Hrvatskoj. Ne zato što neće jesti slatkiše iz susedne zemlje, imaju ih, odličnog kvaliteta, dovoljno u svojoj zemlji, već što se uče da sve što dolazi iz Srbije nije zdravo, da kvari ne samo zube, već i mozak. I kao kad  čovek počne da se vadi iz neprijatne situacije, pa potone još dublje, tako se i hrvatska predsednica izvinila mališanima u Dubrovniku i obećala nove paketiće, bez srpskih proizvoda. Nedostatku političke diplomatije, koji je pokazala još na početku mandata, sada je pridodala i manjak ekonomske diplomatije. Jer, da je malo razmislila, uvidela bi koliku štetu time nanosi najpre hrvatskoj privredi, onoliko prisutnoj na srpskom tržištu. Ekonomski odnosi, pre svega trgovinski, na uzlaznoj su putanji – razmena u ovoj godini porasla je za oko pet odsto, a hrvatskih proizvoda na srpskom tržištu je neuporedivo više nego srpkih na hrvatskom. Uzgred, hrvatska predsednica ne zna još jednu stvar. Ne sme da forsira “Kupujmo domaće” jer je Hrvatska članica Svetske trgovinske organizacije koja zagovara slobodno tržište.

Ipak, ni u slučaju čokoladice koja se proizvodi u Subotici u kojoj živi najveći procenat Hrvata u Srbiji, od kojih mnogi i rade u Fabrici “Pionir” koji je dobio ničim izazvanu ali nikad bolju reklamu, Brisel nije reagovao. Ako je za utehu, komšije je ovih dana prekorio zbog pušenja. Naime, Hrvatska ne poštuje Zakon o pušenju, odnosno ne brine o zdravlju svojih građana, pa je dobila rok od dva meseca da obavesti sedište Evropske komisije šta je tim povodom preduzela. Možda, do tada, komšije shvate da je kontrolisana upotreba šećera, makar i u srpskim čokoladicama, manje štetna od duvanskog dima.

Izvor: BIZLife