Ko je u industriji najviše pogođen munjevitim rastom cena energije?
Piše: Ivan Nikolić, ekonomista i jedan od autora MAT-a
Cene energenata u Evropi dostigle su rekordne visine. U odnosu na april prošle godine trenutne spot cene sirove nafte veće su tri puta, prirodnog gasa tri i po puta. Cena uglja je upetostručena, dok je cena električne energije gotovo udesetostručena.
Neposredan povod za njihov munjeviti rast je naglo ukidanje restriktivnih zdravstvenih mera i pojačani optimizam u pogledu globalnog ekonomskog oporavka. Proizvodnja u kratkom roku nije mogla da odgovori tražnji. Sledstveno cene rastu.
Faktori i okolnosti bez presedana
Međutim, već sredinom leta poremećaj pojačavaju drugi pridruženi faktori i okolnosti bez presedana.
Smanjena je globalna proizvodnja gasa (SAD još nije dostigao proizvodnji iz predkriznog perioda, probleme ima i Norveška), uz dugoročno smanjivanje proizvodnje energije iz fosilnih goriva (energetska tranzicija znači promenu od fosilnih ka čistim, obnovljivim izvorima energije). Pandemija je otežala transport uglja (ali tu su i politički razlozi – Kina obustavlja kupovinu uglja iz Australije, i sve više se okreće Rusiji).
Vremenske prilike su pogoršale neravnoteže na tržištu gasa – oštra zimska hladnoća na južnoj i letnja žega na severnoj hemisferi povećale su potražnju za grejanjem i hlađenjem. Prazne se globalne zalihe gasa i to uoči zimske sezone na severnoj hemisferi. Geopolitičke napetosti jačaju (Severnog tok 2 nije pušten u rad, sporiji je i dotok ruskog gasa Evropi zbog Ukrajine…). Pri tome, snaga vetra je u Evropi sve slabija, što redukuje proizvodnju vetroelektrana.
Rast cena energije potkopava globalni ekonomski oporavak te će ovogodišnji rast izvesno biti sporiji od previđenog.
Da li može izazvati novu recesiju?
Analitičari za sada procenjuju da poremećaj nema kapacitet izazivanja recesije – sličnog „energetskog šoka“ koji je zabeležen 70-ih godina prošlog veka ili pred kraj prve decenije ovog milenijuma. Optimizam nalaze isključivo u proceni privremenog i prolaznog karaktera krize. Akumulirani rizici su skopčani sa vremenom, jer dostignuti nivo troškova energije u globalnom BDP-u već premašuje kritičnu granicu od 7%, koliko je iznosila 1979. ili 2008. godine.
Trend rasta cena zastrašujuć
S druge strane, trend rasta cena je zastrašujuć, kako za potrošače tj. domaćinstva, tako i za proizvođače, koji su izloženi troškovnom pritisku. Kod potonjih, negativni efekti nisu jednaki za sve, već su uslovljeni pre svega visinom troškova goriva i energije od kojih zavisi poslovanje.
U tom smislu za potrebe ove analize konstruisan je tzv. indikator energetske rentabilnosti prerađivačke industrije kao recipročna vrednost učešća troškova goriva i energije u bruto dodatoj vrednosti po faktorskim troškovima prerađivačkog sektora.
Imperativ poslovanja jeste uvećanje dodate vrednosti sa nižim troškovima angažovanih resursa. Indikator oslikava najpre efikasniju iskorišćenost energetskih resursa, a ne štedljivost. Stoga je takođe refleksija kvaliteta i tehnološke složenosti proizvodnje. Što su proizvodni kapaciteti tehnološki napredniji toliko je veći njihov kapacitet u generisanju dodate vrednosti, uz što manje angažovanih energetskih sredstava.
Udeo troškova energije u dodatoj vrednosti je od suštinskog začaja za razumevanje uticaja troškova energije na konkurentnost te su rezultati analize interesantni i za uporednu analizu evropskih zemalja.
Srbija na začelju energetski rentabilne proizvodnje
Srbija očekivano pripada grupi zemalja sa nadprosečnim učešćem troškova goriva i energije u dodatoj vrednosti prerađivačke industrije. Ako izuzmemo Luksemburg, koji po ovom indikatoru jeste na začelju Evrope, ali koji i ne ‘živi’ od prerađivačkog sektora, grupu zemalja sa tzv. energetski najmanje rentabilnom proizvodnjom čine: Grčka, Letonija, Bosna i Hercegovina, Srbija i Bugarska.
Evropske zemlje sa najmanje troškova goriva i energije po jedinici generisane dodate vrednosti su Irska, Italija i Danska. U proseku prerađivački sektor Srbije je u 2018. godini bio za oko 2,6 puta energetski manje rentabilan od prerađivačkog sektora EU.
Posmatrano detaljnije na nivou oblasti prerađivačke industrije, u Srbiji najveće opterećenje troškovima energije trpe Proizvodnja osnovnih metala i Proizvodnja proizvod od ostalih nemetalnih metala. Lane su troškovi goriva i energije reda veličine milion evra generisali samo 1,2 miliona evra dodate vrednosti u Proizvodnji osnovnih metala, odnosno 2,7 miliona evra dodate vrednosti u Proizvodnji proizvoda od ostalih nemetalnih minerala.
Pri tome, unutar oblasti Proizvodnja osnovnih metala u grani Proizvodnja sirovog gvožđa, čelika I ferolegura, troškovi goriva i energije čak za 2,3 puta premašuju njenu generisanu dodatu vrednost.
Ovim dvema oblastima duguje se blizu 7% ukupne dodate vrednosti prerađivačke industrije i 10% realizovanog izvoza prerađivačke industrije.
Izvor: BIZLife/Makroekonomske analize i trendovi
Foto: Pixabay
