„Kvalitetno novinarstvo je čist incident“

Novinar, reklamni kopirajter i kreativni direktor, a od nedavno i deo trojca PLJiŽ  – emisije koju prepričavamo. Sa Vojom Žanetićem porazgovarali smo o 2018. i događajima koji je razlikuju od ostalih godina. Dotakli smo se i “škaljivih tema” – biznisa, kapitalizma i Miroslava Miškovića.

Šta je prema vama obeležilo godinu za nama, po čemu je pamtite?

Svakako bih izdvojio „Žute prsluke“, jednu pojavu koja ima u sebi toliko različitih političkih, društvenih, pa čak i tehnoloških dimenzija – da je zaslužila da je ne zaboravimo. Ta pojava bi se najlakše opisala mišlju da se  Zapadu dešava  Istok. A pored toga, na globalnom nivou, zanimljiv mi je početak druge dve godine prvog mandata Donalda Trampa. Treće po čemu ću pamtiti ovu godinu je ćorsokak u koji su upali briselski pregovori, a koji se desio nekako uporedo sa ćorsokakom u koji je upala ideja o ujedinjenoj Evropi. To su tri stvari koje čine da 2018. ima veću istorijsku težinu od nekih prethodnih godina. Veći je zalogaj koji moramo da progutamo, a plus nemamo ni zube kojima bismo to mogli da žvaćemo.

A što se Srbije tiče?

U politici postoji nešto što se u Americi zove  „second term“  – drugi deo dvomandatske vladavine, posle čega politički lider ide u političku penziju. U Srbiji trenutno imamo jedno veliko škripanje i na pozicionom i na opozicionom planu, a po pitanju toga kako se ko ponaša kada traje taj drugi deo vladavine. Naime, tada oni koji će biti „sledeći“ to iskazuju svojom komunikacijom, a oni koji su svesni da će postati „bivši“ se takođe polako prilagođavaju komunikacijom tom stanju. No, nije se desilo ni jedno ni drugo, a što bi moglo da znači da će sam taj period prolaska kroz drugi deo mandata biti nešto burniji i intenzivniji nego što je potrebno, a kada i jedni i drugi shvate da se „second term“ dešava. Sa američkim predsednicima je to jednostavno – prođu ti 4 godine i ti znaš da imaš još samo 4 godine, i to pod uslovom da si ih uopšte dobio od birača. Ovde je to pomerivo, pošto nije baš skroz precizno utvrđeno koliko treba da traje maksimum nečije personalne vlasti. Kada budemo sabrali sve što nam se ovih godina dešavalo, doći ćemo i do toga da tu stvar moramo da definišemo zakonom, a da bismo bili neka vrsta civilizovanije demokratije. Ali smo i dalje amateri za, na primer, jednu Crnu Goru. Pa čak i za jednu Nemačku, gde je Merkelova onoliko dugo ovo što će još malo da bude

2018. na ličnom i poslovnom planu?

Meni se desilo to da sam se „popljižio“. Postao sam jedna trećina, verovatno čak i manji deo, nečega što je poprimilo izvesnu dozu popularnosti i javne vidljivosti, pa sada moram da živim s tim. Moram da se samerim tim novim metrom, da se naviknem da ljudi mnogo više reaguju na mnogo više eksponiranog mene nego što je to bilo ranije. I osećam potrebu da pojačam svetlo ispred ogledala, a da bih mogao i objektivnije i manje preozbiljno da sagledam tog „novijeg“ sebe, jer ono što ti se desi sa povečanjem vidljivosti jeste i povećanje neobjektivnosti. A na poslovnom planu: moram da pomognem da se preformatira agencija u kojoj se nalazim, da je „upodobim“ sadašnjem vremenu, po mnogim segmentima različitom od dosadašnjeg. Advertajzing, naime, nije više to što je bio, mora da se „odmeri“ drugačije. „Mozak“ se u svakom biznisu odvojio od „ruku“. Za fabriku automobila su ti sad potrebni dizajneri u Torinu, inženjeri u Minhenu i radnici u Kini. U svetu u kojem živimo, dakle, kreacija i proizvodnja više nisu fizički na istom mestu. U tom smislu probaćemo da takav jedan subjekt napravimo i ovde.  Sve u svemu, imamo satirični deo mene i poslovni deo mene, a što se zdravstvenog dela mene tiče – počinjem da razumevam ono “kad se probudiš, i kad te ništa ne boli, to je siguran znak da si umro”. Godine su to.

Zbog čega se PLJiŽ izdvojio, odakle tolika popularnost?

 To je neka vrsta u medije „poslatih“ privatnih razgovora. Naime, Mićko Ljubičić i ja decenijama razgovaramo o politici i svetu oko nas, više ni ne znam koliko je tu hiljada sati kad se sabere. I tome formatu razgovaranja se sada pridružio, veoma uspešno, i Draža Petrović. Pa nas je sad trojica u tom razgovoru, ali koji se ovaj put snima u televizijskom studiju. Drugi faktor uspešnosti je to da smo nas trojica i inače navikli da se snalazimo u minimalnom kreativnom prostoru, a ovde ne može minimalnije – tri fotelje, jedna gitara i to je sve. I najapsurdnije što bi moglo da se desi PLJiŽu – nije loše da to registrujemo ovde, možda valja i probati – je da se snima u studiju pred nekim punim tribinama publike, sa sve plesačicama Narodnog pozorišta koje imaju perje i simfonijskim orkestrom u ćošku. Važno je i to što sva trojica pokušavamo da zastupamo one koji skoro nikada ne govore,  takozvanu tihu većinu. 0noliko koliko uspemo da zastupamo tu tihu većinu i koliko budemo istrajni u tome po čemu smo specifični –  dotle će ovaj projektić i uspevati.

Gde je danas novinarstvo u Srbiji i svetu?

Novinarstvo je svuda izgubljeno u trouglu ekran-trafika-internet i ne snalazi se ni lako ni dobro u tome. A što je manja teritorija, to su manje i mogućnosti za to snalaženje. Mi se ovde ne možemo nadati nekom srpskom Vašington Poustu ili Le Mondu, jednostavno nemamo dovoljnu finansijsku snagu za to. Ako država bude investirala u objektivno informisanje jednog dana – a taj jedan dan se mora desiti pošto svaki propagandni balon kad-tad pukne – onda će postepeno biti bolji uslovi. Sada to nije slučaj. I u tim neuslovima se mogu tražiti uzroci sudbine srpskog novinarstva sada. Što se naslanja i na globalnu krizu novinarstva, jer je politički profitabilnije  platiti fejk njuz agenciju nego čestitu novinsku kuću. Za fejk njuz agenciju ti samo treba lažov, a,  za ovo drugo ti trebaju putni troškovi  za istraživačkog novinara, tri telohranitelja za vreme pisanja teksta i šest njih posle objavljivanja teksta. Onaj mali kvalitetni deo našeg novinarstva je čist incident, jer se veliki deo izveštača u međuvremenu prekomandovao u propagandiste. To je naizgled dobro rešenje za onoga ko je na vlasti ili u politici generalno, ali nikada se to nije pokazalo i kao dugoročno rešenje. Postavlja se pitanje zašto vladajuća politika u Srbiji, i to ne samo sada i ne samo vladajuća, poseže za kratkoročnim rešenjima? Zato što je „sadaizam“ u ovom veku najizraženija ideologija. To je „vjeruju“ onih koji su svesni da je njihovo vreme samo ovo sada, pa se shodno tome i ponašaju.

Šta biste, u nekom marketinškom i medijskom smislu, posavetovali aktuelne predstavnike vlasti i predstavnike opozicije?

Ništa, pošto najverovatnije ne postoji taj koji bi mene baš ozbiljno angažovao.  Što je i logično, jer je ovo sukob ponajviše između onih koji su u “kombinaciji”, onih koji su izgubili “kombinaciju” i onih koji bi hteli “kombinaciju”, a nemaju je. A ja za te “kombinacije” nisam dobar. Ovde se, dakle, radi o tome da su „kombinacije“ preče od države,  da se energija investira samo u svoje, a ne u svačije potomke. Mi koji živimo u oblaku iluzija da svi razmišljaju o budućnosti svih, mi smo u ogromnoj zabludi. Ne, ogromna većina razmišlja samo o svojoj budućnosti. Ipak, postoji i onaj deo istine o tom stanju, a to je da ko god je insistirao na lečenju svojih ličnih frustracija – koje god one bile, ideološke materijalne, emotivne – putem manipulacije celog društva, taj je završio loše, a društvo još gore. Imamo desetine istorijskih primera onih koji su svoju ličnu frustraciju pretvorili u nacionalnu politiku i ili nisu prošli najbolje ili su doživeli duboku starost živeći život nečoveka. To stvorenje je možda i moglo biti zadovoljno svojim životom, ali vladavina takvih čudovišnih neljudi je uvek čudovišno unazađivala živote svih ljudi pod njima.

Šta su preduslovi za uspeh u biznisu, postoji li neki recept?

Biznis vam je kao sviranje klavira – milioni njih uči da svira klavir da bi jedan od njih završio i Karnegi Holu, a ostali nastavili sa karijerom učitelja klavira. I to je delatnost koju svako može da posmatra samo kroz individualnu prizmu, primer i istoriju. Nema jednog univerzalnog načina i paradigme uspešnosti biznisa, jer da ima – postojale bi škole za obogaćivanje. A ne postoje.

Biznis u Srbiji često ima negativnu konotacija, kako da se toga otarasimo?

Mi u bioskopima gledamo uglavnom američke blokbastere, mi ne registrujemo neuspešne američke filmove, ili filmove B i C produkcije, mi zapravo ne znamo šta je sve Holivud. Na sličan način, kada analiziramo biznis mi gledamo velike uspešne priče, poput Ilona Maska ili Bila Gejtsa, te onda imamo idiličnu sliku o snalažljivosti i ravnopravnom takmičenju, mi mislimo da je to biznis. A da zagrebemo malo bolje, mi bi videli da svetsko poslovanje nije takmičenje u ravnopravnosti, da svuda caruju provizije, nečasni poslovni potezi, sprege sa vlašću… Živeći u provincijalnoj bioskopskoj iluziji biznisa mi smo zaboravili kako su izgledali biznisi u vreme, na primer, nekog Rokfelera, kako je izgledala borba američke države sa njegovim monopolom i njegovim manevrima. Mi o biznisu imamo jedno romantičarsko shvatanje i idealizujemo ga, praveći od njega neku vrstu mita o srećnom braku. A koji je to brak idealno srećan, koji je to biznis idealno pravedan i etičan? Biznis u Srbiji je sport koji se odvijao u vremenima brze i ne baš prepametno vođene tranzicije –  iz nečeg što nije bilo potpuno socijalizam u nešto što nije potpuno kapitalizam. U toj tranziciji su neki ljudi dobili mnogo novca, a drugi su mnogo i novca i sigurnosti izgubili. I tu se napravila uzročno-posledična veza, pa se misli da gubitnici ne bi izgubili da nije bilo aktivnosti dobitnika. A meni se čini da se stvar dešavala istovremeno, dok su jedni u tranziciji gubili, drugi su dobijali – to je bila simultana radnja, a ne kauzalna. Zato se na ovdašnji biznis gleda kao na nešto što je pljačkaško. Sa druge strane, mnoga istraživanja koja sam gledao pokazuju da je srpski ideološki brod nagnut na levu stranu, i to opasno. Samo što ga voda ne potopi. Tu i dalje postoje nekakvi mitovi o uspešnoj „onoj staroj“ državi, a posledica tih mitova je da većini nije jasno zašto su i „društvena svojina“ i “državno vlasništvo” neuspešni, te da je nužno da se napravi selekcija šta može, a šta ne može biti u posedu budžetske administracije. Te da to treba da odredimo mi sami, a ne da nam određuje Međunarodni monetarni fond i hrpa pripadajućih lobista. Nije se napravilo nekoliko važnih mentalnih poteza, e a da bi se ušlo u valjanu kategorizaciju kapitalizma i toga šta on podrazumeva. Iz zaboravne nostalgije po pitanju socijalizma, iz nepostojećeg stava o tome šta bi iz socijalizma trebalo zadržati u novom društvu 21. veka i ovoj Evropi gde smo mi sada. U ovom trenutku imamo jako mnogo onih koji zapravo ne razumeju šta je to kapitalizam, još manje šta je on u liberalnom obliku, već samo isprazno barataju tim pojmovima da bi zadovoljili sebe podrškom onih koji osećaju nepravdu.

Da li kapitalizam može da bude human?

To je jedan od najvećih zadataka kapitalizma u ovom trenutku: da ne „napreduje“ u korporativni neo-feudalizam. Bilo je nekad balansa, postojao je generator ravnoteže “na onoj strani”, taj načelno humani socijalizam, a onog trenutka kada je nestala ta ravnoteža, onda je onaj jedan procenat stanovnika Zapada rekao, pa dobro mi ustvari i ne moramo baš mnogo da vodimo računa o drugim stvarima  osim o profitu. Sada se traži taj balans – demonstracije radnika, žuti prsluci…  sada imamo tu situaciju da sve manje ne-migrantskih stanovnika Zapada više nisu spremni da progutaju to da zbog sveukupnog napretka i efikasnosti kapitalizma oni treba da budu siromašni, a samo vlasnici kapitala bogati, te da je ta nepravda jedina željena poluga za povećavanje efikasnosti kapitalizma. Nakarikalo se i to da imate i sloj ljudi koji milsle da je bogatstvo estetsko-kulturna kategorija koju samo oni mogu da emituju iz sebe i da to što mi ostali ne raspolažemo luksuzom jeste puka posledica činjenice da smo mi i inače estetska, društvena, kulturna i svaka ostala vrsta bednika. Sada svetski bogataši poručuju svetu ono što je ranije rekla Marija Antoaneta Francuzima: ako nemate hleba, jedite kolače. Toj grupi ljudi, za koju mi i ne znamo ko su, deluje logično da mi svaki dan jedemo brzoprehrambene hamburgere. Oni misle da dok oni uživaju u velnesu, fitnesu i kulnesu, mi baš ni ne moramo biti ni vitki ni zdravi, ali kakve pa to veze ima, ako ćemo ipak nešto jesti. To je ne samo socijalni, već i kulturni sukob koji se neće završiti mirno.

Postoji li isplativ biznis u Sbiji?

Isplativosti nema tamo gde ima sedam ruku između proizvođača i prodavnice, isplativosti nema tamo gde se sem zvaničnog plaća i nezvanični porez – mito. Isplativosti nema tamo gde je pravosuđe upodobljeno kriminalu, korupciji i samovlašću. Bojim se da svaki odgovor koji bih ja dao o tome šta je to isplativ biznis u Srbiji spada u domen krivičnog prava. I bojim se, samim tim, da legitimni biznis, ne samo u Srbiji, sve više gubi na legitimnosti. A i na legalnosti.

Mnogi Vas povezuju sa vlasnikom Delte Miroslavom Miškovićem, čovekom koji nije baš omiljen u javnosti. Kako se nosite sa time i kako objašnjavate tu vašu povezanost?

To “povezivanje” je otud što sam javno gostovao na javnim promocijama njegove knjige „Ja, Tajkun“. Time sam učinio jedan prijateljski gest prema čoveku koga veoma dugo privatno znam i za čiju kompaniju veoma dugo radi i agencija u kojoj ja radim. Uz to, ja sam na tim promocijama pred publikom razgovarao kao novinar sa Miroslavom Miškovićem, što ni jednom novinaru pre mene nije uspelo. A pride sam tako pokazao i šta mislim o kapitalistima u Srbiji – da oni postoje i da su oni društvena nužnost Srbije. Ne govorim o tome da li su oni društvena pravda Srbije, da li su oni društveno ishodište Srbije, već da su oni nužnost. Ili ih imamo, pa šta od njih nekim novim “društvenim dogovorom” napravimo ili smo bespovratno kolonija.

Da li ste trpeli neke posledica zbog takvog stava?

Silesija nekog sveta koji sebe – osnovano ili neosnovano – smatra etičkim sudijama ishodišta tranzicije pokazala je veliku količinu elitističkog „gađenja“ spram mog pojavljivanja na Miškovićevim promocijama. Što je meni i bilo očekivano. Sad kad bi čovek čekao da stignu preduslovi i okolnosti za prestanak negativnih reakcija na tu temu… Ja to verovatno živ neću dočekati, a ne gajim preveliku nadu i da će iko ikad, s obzirom na to kakvo je stanje ovde, po tom i po mnogim drugim pitanjima o kojima sada Vi i ja pričamo.

Izvor: BIZLife

Foto: BIZLife/Jelena Nikolić